Главне одлике римске војске биле су увежбаност и дисциплина. Основна војна јединица називала се ЛЕГИЈА и имала је око 6000 војника (пешака и коњаника). За време мира легионари су вежбали и обављали разне послове – градили мостове, путеве и аквадукте. По завршетку војне службе војници ВЕТЕРАНИ од римске државе добијали су зенљишне поседе од којих су издржавали своје породице.
АКВАДУКТ -је архитектонски израз за канал који служи за спровођење воде са једног места на друго
ПУНСКИ РАТОВИ
Пунски ратови су серија ратова вођених између Картагине и Римске републике. Назив пунски ратови, добили сузбог латинског назива за становнике Картагине — Puni. Основни узрок пунских ратова је био сукоб интереса две силе које су се шириле медитеранским простором: Картагине и Римске републике. Римљани су били посебно заинтересовани за ширење на Сицилију, која је била главни извор жита на Средоземљу и била под контролом Картагине. Моћ Картагине се заснивала на трговини, и поседовала је јаку флоту.
Територија Рима и Картагине пре почетка Пунских ратова
Рим и Картагина водили су укупно три рата у периоду од 264. до 146. г. пре н.е. од којих је Други пунски рат био најтежи.
Први пунски рат (264. п. н. е. — 241. п. н. е.) био је први од три велика рата између Картагине и Римске републике.
Две силе су се 23 године бориле за превласт у западном Медитерану. Римљани на крају побеђују, намећући тешке мировне услове Картагини. Сицилија постаје провинција Рима. Картагина престаје бити главна поморска сила. Рим преузима контролу западног Медитерана. Први Пунски Рат је означавао почетак периода ширења Рима, током кога добијају контролу над Средоземним морем.
ДРУГИ ПУНСКИ РАТ
Други пунски рат био је рат између Картагине и Римске републике, а водио се од 218. п. н. е. до 202. п. н. е. Картагињане је предводио чувени војсковођа ХАНИБАЛ.
Територије Рима и Картагине пре Другог пунског рата
Ханибал је намераво да потпуно изненади Римљане, и уместо ближим и лакшим путем преко мора нападне Римљане копном. Своју огромну војску у којој је било и велики број ратних слонова он је повео на дугачак пут, преко Шпаније. На том походу морао је да пређе и планинске венце Пиринеја и Алпа, и да успут прави и стазе куда би војска ишла. По леду и снегу, на стрмовитим литицама изгубио је велики број војника и највећи део слонова. Ипак, уз велике напоре успео је да се са војском појави у северној Италији. Ханибалов улазак са севера у Италију у потпуности је изненадио Римљане.
Ханибал је свој војнички таленат веома брзо показао Римљанима, тако што их је победио у више битака. Две најпознатије битке су битка код Тразименског језера и битка код Кане. О Ханибаловој тактици и подмуклости, свирепости и одлучности, подучава се на свим савременим војним школама у свету. Битка код Кане, 216. п.н.е. сматра се не само најпогубнијом, већ и најсуровијом у историји. За само један дан, наука данас каже шест сати, Ханибалова војска побила је 70.000 Римљана. Тако је настао нов израз у војној терминологији ̶ битка потпуног уништавања. У њој непријатељ није само поражен, већ је сасвим уништен.
ВИДЕО МАТЕРИЈАЛ: БИТКА КОД КАНЕ 216. ГОД. П. Н. Е
ВИДЕО МАТЕРИЈАЛ: БИТКА КОД КАНЕ 216. ГОД. П. Н. Е
После битке код Кане, грађани Рима били су преплашени, увикивали су у паници (HANINIBAL ANTE PORTAS) – ХАНИБАЛ ЈЕ ПРЕД ВРАТИМА. Ова реченица касније ће постати и латинска пословица са значењем “Прети нам највећа опасност“ и постала је израз за велики страх.
У наредним се годинама рат наставио у виду низа мањих окршаја. Ханибал ипак није успео да освоји Рим. Римљани успевају да поразе Картагињане у Шпанији а затим и да пренесу рат у Африку. Све је то приморало да Ханибала да напусти Италију и врати се у Картагину. Обе стране спремале су се за одлучујући сикоб до кога ће доћи код града Заме.
Битка код Заме била је коначна и одлучујућа битка Другог пунског рата, а одиграла се око 19. октобра 202. п. н. е.. Римску армију је предводио Публије Корнелије Сципион Африканац, а картагиљанску Ханибал. Картагина је поражена у тој бици и молила је за мир. Битком завршава Други пунски рат, а Картагини се намеће плаћање ратне одштете и забрањује се да има војску без дозволе Рима.
ВИДЕО МАТЕРИЈАЛ: БИТКА КОД ЗАМЕ 202. ГОД. П. Н. Е
Трећи пунски рат је представљао опсаду Картагине од 149. п. н. е. до 146. п. н. е.. Римљани су стрепили од Картагине, иако је она после Другог пунског рата остала потпуно немоћна. То нам доказује и чињеница да је писац Катон Старији свако своје излагање у Сенату завршавао реченицом: „Уосталом, сматрам да Картагину треба разорити“. У пролеће 146. п. н. е. Римљани улазе у град и освајају га после борбе за сваку кућу. Многи Картагињани су умрли од глади током опсаде града, а многи током задњих 6 дана борби. Град је био систематски паљен између 10 и 17 дана. Онда су градске зидине, грађевине и лука комплетно уништени. Околна територија је посијана сољу, тако да више никад ништа ту не може расти. Постоје историчари који тврде да није било сијања сољу. Оно мало Картагињана преосталих након глади и борби продано је у робље. Територије Картагине постају римска провинција Африка.
ВИДЕО МАТЕРИЈАЛ: OПСАДА КАРТАГИНЕ 146. ГОД. ПРЕ Н.Е
Пошто је бројност и издаја и издајника током последњих пет „писмених“ миленијума огромна, да не идемо дубље у прошлост о којој немамо писане податке — човек стварно мора да буде посебна врста гњиде па да уђе у историју као највећи од свих издајника, као синоним за издају…
Издаја, као појава, вероватно своје корене вуче из доба примитивних родовских заједница у којима су људи живели пре изума цивилизације, када смо били ловци-скупљачи, сточари, коначно и земљоделци. Издаја није нестала када смо створили цивилизацију: шта више, цивилизација је устростручила број издајника.
Пошто говоримо о десетинама хиљада година еволуције људског друштва, говоримо и о непрегледним хордама „проданих душа“ које су учествовале у „забијању ножа у леђа“ својим породицама, родовима, племенима и народима. Издаја нема увек исти облик, не настаје увек у истим околностима, нити издајници увек делују у складу са идентичним побудама. Облици, околности и побуде се мењају, можда су чак увек различити, али суштина издаје, као и издајника, остаје увек иста.
Издаја је најгори облик људског понашања, јер имплицира деловање против заједнице којој човек припада, а у корист неке друге која врши ову или ону форму агресије. Издајник користи поверење своје заједнице, и изневерава то поверење, како би себи прибавио неку корист. Као што рекосмо, шта је та корист зависи од поменутих околности и побуда, али есенција је иста: корист је корист, као што је и издаја — издаја.
Дакле, будући да је бројност и издаја и издајника током последњих пет „писмених“ миленијума огромна, да не идемо дубље у прошлост о којој немамо писане податке — човек стварно мора да буде посебна врста гњиде па да уђе у историју као највећи од свих издајника, као синоним за издају, као Јуда пре Јуде.
Јер овде није реч о Јуди, човеку који је издао Сина Божијег за шаку сребрњака. Реч је о другој особи, о људском бићу рођеном на нашем поднебљу, на тлу нашег полуострва, на простору Балкана, бићу које је издало свој народ. Реч је о Ефијалту.
Термопилска битка — коју називају и Битком код Термопила (Термопиле значи „огњене капије“) — једна је од најславнијих у читавој историји људскога рода. Свакако је најчувенија битка антике, што посебно даје на њеном значају ако узмемо у обзир у каквој је конкуренцији крунисана: ту су Маратонска битка, Битка на Гранику, Битка код Иса, Битка код Гаугамеле, Битка код Кане, Битка код Заме, Опсада Алезије, Битка код Фарсала, Битка код Акцијума, да не идемо даље.
А ипак, упркос свим тим историјски можда далекосежнијим и утицајнијим бојевима, будући да се ова окончала пировом победом Персије, ево, две и по хиљаде година након Термопила (заправо тачно 2.498 година, тек ће за два лета бити тачно два и по миленијума) те су битке пале у заборав (за Гаугамелу ће знати љубитељи историје, али не и „прости пук (народ)“ док скоро свако дете зна за Термопиле, зна за три стотине храбрих Спартанаца који су се супротставили стотинама хиљада Персијанаца (Херодотових два милиона и сто двадесет четири хиљаде војника под Ксерксовом палицом просто нису реална цифра), зна за њихову жртву, зна за Ефијалтову издају.
Или можда за њу не знају сви? Колико је у ствари широј јавности, ако тако можемо да кажемо, позната околност под којом је трећега дана тог боја дошло до слома спартанских борбених редова и до пораза њихове омалене али моћне силе? Уместо да одмах образложимо те околности, далеко је прикладније да кренемо испочетка јер то што сви можда нешто знају, не значи да знају све детаље.
Укратко, 492. године пре Христа почела је Прва персијска инвазија на Грчку која се две године доцније окончала њиховим поразом; Атињани су их тукли у Маратонској бици (која до данас живи у истоименој атлетској дисциплини, али која као битка масама није позната) и протерали са грчког тла. Десет година требало је големом, непрегледном Персијском царству (на пет и по милиона квадратних километара, између Египта и Индије те Кавказа и Арабије, живело је између седамнаест и тридесет пет милиона људи, скоро половина укупне ондашње људске популације) да се накани да наново крене у правцу егејских обала, у правцу династији Ахеменида најближој Европи.
Ахемениди су у том тренутку тек седамдесет година владали царством, и опстаће све до 330. када ће им Грк по имену Александар доћи главе у већ поменутим биткама на Гранику те код Иса и Гаугемеле. Али седамдесет година није мало, посебно у то време, и посебно ако се има у виду да су створили високоефикасну државу којој није било равне у свету. Сви су дрхтали пред њеном силом, сви су повијали леђа, сви су клечали и молили за милост, сви, осим Грка.
Грци се нису повијали, нису клечали, нису молили за милост. Напротив, Грци су одлучили да се боре за своју слободу, против те силе која је нагрнула на њих, намерена да „поништи“ Хеладу. Такође су схватили, да традиционалне грчке свађе међу пријатељима, супарништва међу полисима, зађевице међу крајевима, морају да престану истог тренутка. Барем су то схватили у Атини и Спарти и још шачици места, јер нису сви Грци нажалост одлучили да се боре: Македонија је била персијски вазал, док су грчке државице по Тесалији, Етолији, Епиру, Беотији, па чак и деловима Пелопонеза, биле „неутралне“.
Тада је Темистокле — славни политичар и генерал, припадник једне нове врсте атинских државника који нису долазили из племићких редова већ су се на врх друштвене лествице попели током ране фазе атинске демократије — предложио општу савезничку стратегију.
Будући да је персијски цар Ксеркс најезду покренуо са великом копненом војском али и са страшном ратном морнарицом која ју је пратила, Темистокле је сугерисао да би најбоље решење било да се изврши синхронизовано блокирање и једне и друге: да се њихов продор на копну заустави у тактички повољном Термопилском кланцу, а да се истовремено персијска флота блокира у мореузу код рта Артемизиј на острву Еубеји.
Тако је дошло до истоимених битака, копнене Термопилске и поморске код Артемизија; географски, пошто је обала тада била тик уз кланац (данас је нешто даље), ова два боја вођена су малтене у видокругу једна другој. Обе су трајале три дана, али је време њиховог одигравања предмет спора. Неки тврде да су се обе одиграле буквално у исто време, од 8. до 10. септембра 480. године. Други кажу да се Битка код Артемизија водила 7. августа, а у Термопилском кланцу тринаест дана касније, 20. дана тог месеца. Како год да било, обе су окончане победама Персије. Али пирове су то победе биле.
Док се на мору 271 грчка трирема, на којима је било 4.065 морнара и 46.070 веслача, сукобила са 1.207 персијских ратних бродова на којима је било 36.210 морнара и 205.190 веслача (тако је барем било на почетку похода, али су пре саме битке Персијанци изгубили трећину бродовља у олујама) — на Термопилима је било три стотине чистокрвних спартанских ратника предвођених краљем Леонидом, и још седам хиљада савезничких војника, наспрам силе која је бројала између сто и сто педесет хиљада људи.
Спартанци су у кланцу држали персијског душманина пуних седам дана, јер током прва четири битке није ни било. У прва два дана битке Леонида и његови Лакедемоњани успешно су блокирали једини уски пут кроз који је непријатељ могао да прође. Трећег дана битке дошло је до оне поменуте издаје. Један мештанин по имену Ефијалт издао је своју грчку браћу тако што је Персијанцима показао козју стазу којом могу да заобиђу Хелене и да им ударе с леђа.
Леонида, схвативши шта се десило, отпустио је већину војске не желећи да улудо губи мишице које сутра треба да наставе борбу, али сам је остао са три стотине Спартанаца и седам стотина Теспијанаца да им чува одступницу. Остало је и девет стотина спартанских хелота и четири стотине Тебанаца. Ови потоњи су се на крају изгледали предали; сви остали су изгинули, борећи се буквално до последње капи крви.
Заправо, у прилог тезе да су се обе битке водиле истовремено иде и хронологија наредних догађаја: Темистокле, чувши вест о паду Термопилског кланца, повлачи остатак морнарице на острво Саламину, код Пиреја, пошто је стратегија предвиђала да обе војске изврше блокаду: пропаст једне од њих обесмислила је другу, а хеленска морнарица није смела трпети узалудне губитке. Одмах после тога, међутим, долази до гласовите Битке код Саламине, вођене вероватно 28. септембра исте године, дакле двадесет до тридесет дана након ових које смо малочас описали.
Темистокле је успео да убеди своје сународнике да је нова битка неопходна и да је победа могућа, а и Ксеркс је био жељан одсуднога боја. Грци су потом скупили све могуће бродове које су могли да нађу, па су са својих 371 до 378 пловила ударили на осмоструко јачег душманина. И победили. Победили захваљујући домишљатости Темистокла и Еурибијада, који су за бојиште опет изабрали уски мореуз који је персијску бројчану предност у бродовљу претворио у смртну пресуду: пошто на том скученом простору нису могли да маневришу, настао је хаос, који су Хелени искористили да се са својим мањим и покретљивијим триремама поставе у борбени поредак и ударе свом силом.
Епилог је било неколико стотина потопљених персијских бродова уз свега четдесет грчких. Други епилог је било Ксерксово повлачење у Малу Азију са већим делом војске; војводу Мардонија оставио је да „доврши“ освајање Хеладе, што се наравно није десило пошло је већ наредне године дошло до битака код Платеје (Мардоније ту гине, као и већи део његове војске које опкољена у логору и поклана) и Микале, након којих се персијска армија повлачи да се никада више не врати.
Прва се водила на тлу континенталне Грчке, док се друга водила на острву Самосу надомак малоазијске обале: дакле, Грци су кренули у офанзиву, мотивисани жељом да заштите и подрже своје сународнике у тамошњим колонијама који су се дигли против ахеменидске превласти. У обе битке Спартанци и Атињани уједињени су тукли душманина, али одмах након победе посејано је семе раздора чији ће крвави листови процветати Пелопонеским ратом шездесет година доцније.
Наиме, Спартанци су предложили евакуацију јонских Грка и њихово враћање у саму Грчку, сматрајући да је немогуће да се они ефикасно штите и бране сваки пут када буду били угрожени. Атињани се нису сложили са тим, понајвише стога, што нису желели да губе своје насеобине на том простору.
Уместо тога, они свим јонским полисима, као и свим полисима другде по Хелади и по егејском острвљу, нуде савез — тако настаје Делски савез са Атином као хегемоном, па га зато зову и Атинском империјом или Атинском таласократијом. Та поморска држава ће поткрај петог века довести у питање војно првенство Спарте, и изгубити, понајвише зато што је Атина врло брзо након оснивања те алијансе почела да силује своје наводне „савезнике“ (кад кажемо „силује“ мислимо у пренесеном значењу; рецимо, Наксосу су уништили флоту и градске зидине те одузели право гласа у савезу када је покушао да изађе из њега; на Лезбосу су из истог разлога побили хиљада угледника а њихову земљу поделили Атињанима).
Делски савез- жутом бојом означене су територије под управом Атине фото: wikipedia.org
Но, шта је било са нашим антихеројем, са највећим издајником икада, са тим рођеним Балканцем који је проклет за сва времена, и од Грка и од не-Грка? Ко је он уопште био? До сада смо се дотакли разлога због којег је у историјским уџбеницима, али ништа о њему као човеку нисмо рекли.
Ефијалт (грч. Ἐφιάλτης, Ефиалтес) — којег Херодот назива Епијалт (грч. Ἐπιάλτης) — био је родом Малијац, и син неког Еуридема. Малијци су били племе које је живело у средишњој Грчкој, тачније на ушћу реке Сперхеј у Егејско море, наспрам најзападнијег дела Еубеје; средиште им је био град Трахин, а данашњи Малијски залив, где се налази Термопилски кланац, њима дугује своје име.
Козја стаза коју је Ефијалт показао Персијанцима, надајући се новчаној награди, била је позната свим мештанима, који су је, по речима Херодота, често користили за нападе на Фокиђане; али никоме другом није пало на памет да о њеном постојању обавести страног агресора који је желео покоравање својој сили, иако се чини да су Малијци били међу оним „неутралним“ Грцима који нису хтели да ратују са Персијом. Његове наде да ће бити богато награђен изјаловиле су се након персијског пораза код Саламине; да ли је Ксеркс збиља намеравао да га обаспе благом у случају успешног исхода похода или не, не зна се.
Оно што се зна јесте то, да је Ефијалт након Саламине побегао у Тесалију, а да је Велики амфиктионски савез потом уценио његову главу (то је била нека врста верске конфедерације свих Грка, која је бринула о законима и правилима ратовања, његовим ограничењима, и томе слично, али и о храмовима Аполона и Деметре; седиште му је било у Делфима, због чега су га звали и Делфски амфиктионски савез; реч „амфиктионија“ дословно значи „савез суседа“).
Делфи – центар Амфиктоније (Делфски амфиктионски савез) реконструкција фото: anasynthesis.co.uk
Убијен је од стране извесног Атенада из Трахина, тек 470. године, пуну деценију након издаје, и то због нечега што није било ни у каквој вези са издајом код Термопила. Спартанци су Атенада без обзира на то богато наградили, а временом су се осветили читавом Ефијалтовом племену.
Наиме, Малијци су 426. замолили Лакедемоњане за помоћ у рату против оближње Етеје; ови су им помогли али су их и окупирали а на месту њиховог града Трахина подигли сопствену колонију — Хераклеју Трахинијску. Током Коринтског рата (395-387) дигли су побуну против спартанске превласти, што је за последицу имало губитак доброг дела њиховог земљишта. Касније су били чланови Кортинског савеза, а већ почетком другог века пре нове ере попримају тесалски идентитет.
Иначе, Херодот пише да су за издају била осумњичена још два човека, Онета из Кариста на Еубеји, син Фанагоре, и Коридал из Антикире. Међутим, само је Ефијалт оптужен. Отац историје сматра да је то довољан доказ његове искључиве кривице, јер „посланици Грка у амфиктионском савету нису уценили главе Онете и Коридала већ само Ефијалтову“.
Са тим се изгледа слажу и модерни Грци: у њиховом језику је до дана данашњег „Ефијалт“ синоним за издајника, нешто као квислинг или јуда; додуше, реч „ефијалт“ дословно значи „кошмар“. Као историјска личност нема буквално никакве везе са физички издеформисаним Ефијалтом каквим је представљен у графичком роману Френка Милера „300“, по којем је снимљен истоимени култни филм, у којем његову улогу одлично тумачи врсни британски глумац Ендрју Тирнан, човек необично српског презимена, да не кажемо балканског. Фали само „-ић“ па да буде наш.
Понављам да Картагину треба разорити – беснео је у римском Сенату велики говорник Катон, али на бојном пољу Римљани су се сукобљавали с једном од најбоље вођених војски у целокупној историји ратовања.
У старом веку је уски обалски појас у Сирији, између планине Ливана на северу и предгорја Кармела на југу, издуженог облика и налик на пијавицу или вилиног коњица, носио име Феникија. Њени становници били су вешти мајстори у преради метала, способни трговци и веома даровити поморци који су почели да се отискују у воде Средоземног мора. Допирали су чак до Пиринејског полуострва и на разним местима оснивали насеобине. Једна од најпознатијих била је Картагина, град на северној обали Африке, у данашњем Тунису, створена у 9. веку пре наше ере. Постала је једна од најјачих сила у западном Средоземљу и на том простору је утемељила низ поседа. У 3. веку пре наше ере дошло је до судара Картагине и Рима који је непрестано јачао. Претходно су Римљани запосели Италију и изишли као победници из ратова против епирског краља Пира. Ободрени овим победама, али и са свешћу да могу бити рањиви на Апенинском полуострву, окренули су се Средоземљу. Одлазећи из Италије, Пир је наводно изјавио да бојно поље оставља Римљанима и Картагињанима. Ове речи су се показале као пророчанске.
У размаку већем од столећа вођена су три велика рата из којих је напослетку римска република изашла као победник. Они су добили придев пунски јер су Римљани Картагињане називали Пунима. У Првом пунском рату (264–241. п. н. е), који се продужио на више од две деценије, Рим је показао да је способан да створи флоту моћнију од картагинске и да загосподари Сицилијом, а затим овлада и Сардинијом и Корзиком. До тада неприкосновена у водама западног Средоземља, Картагина је морала да погне главу и пристане на неповољан мир који је био праћен њеном потпуном финансијском исцрпљеношћу. Она никако није могла да се помири с тешким поразом и губитком угледа, па је настојала да ојача и Римљанима узврати ударац. У службу те идеје која га је заокупљала до опседнутости, ставио се картагински војсковођа Ханибал.
Заплет у Шпанији
Ханибал, син познатог картагинског војсковође Хамилкара Барке, рођен је око 247. године пре наше ере. Одмах после гушења устанка најамника и робова, Хамилкар Барка пренео је своју делатност у Шпанију. Рачунао је да ће му искоришћавање природних богатстава Пиринејског полуострва – оно је одвајкада било познато по налазиштима племенитих метала и плодности тла – омогућити да ојача војску за будући рат против Рима. Јер, нема сумње, Картагина је маштала о новом рату којим би отклонила последице пораза. Већ у време Хамилкара Барке били су видни знаци опоравка Картагине који су озбиљно узнемирили Римљане. Међутим, 229. године пре наше ере он је погинуо, а војска је за новог вођу изабрала његовог зета Хаздрубала.
Нови вођа проширио је картагинску власт колико ратом, толико и дипломатијом, а основао је и град Нову Картагину. Није се радило само о војничкој тврђави, него и важној трговачкој луци, што је додатно узнемирило Римљане. Политичка рачуница била је једноставна: уколико би Картагињани наставили да се шире према североистоку, приближили би се грчким колонијама на југу Галије и, преко њих, и самој Италији. Због тога је 226. године пре наше ере Рим склопио мир с Хаздрубалом према коме се картагински вођа обавезао да у војне сврхе неће прелазити реку Ебро. Ипак, овим уговором Картагина је морала да буде задовољна јер јој је призната власт над већим делом Шпаније.
Невоља је што се неважни градић Сагунт, јужно од Ебра, вероватно посредством грчке колоније Масилије (Марсељ), нашао под римском заштитом. Масилија је с овим градом трговала. Могуће је да је Рим већ 231. године пре наше ере имао неки уговор са Сагунтом. Римљани су сматрали да тај уговор није стављен ван снаге закључивањем уговора о Ебру као граници картагинског напредовања на север и могућег римског мешања у прилике јужно од те границе.
Објективно гледано, узимајући у обзир одредбе мира о Ебру, сукоб је изазвао Рим својим мешањем у оно што се одигравало у самом Сагунту. У Шпанији је у међувремену Хаздрубала, који је убијен 221. године пре наше ере, наследио Ханибал. Премда је тек навршио двадесет пету годину, он је био већ веома искусан војсковођа, а мржња према Риму постала је његова покретачка снага. Кад је преузео команду сматрао је да је куцнуо час за освету и да је картагинска војска спремна за борбу против Рима.
Преко Алпа у Италију
Ханибал је без оклевања приступио опсади Сагунта. Изговор за напад био је да су житељи града претходно угрозили једно од племена потчињених Картагини. Упркос јуначној одбрани, Сагунт је после осам месеци, 219. године пре наше ере, доспео у Ханибалове руке. Због заузетости и неодлучности, Римљани нису послали помоћ. Вест о паду Сагунта изазвала је међу њима дугу и жучну расправу. Рат против Илира налагао им је опрез, али би изостајање римске одмазде довело до даљег јачања картагинске моћи на Иберијском полуострву. Одлучено је да се затражи „повратак одузетог” и изручење Ханибала. Картагинско одбијање довело би до објаве рата. Сенат у Картагини одговорио је да се Сагунт не налази на листи римских савезника које штити уговор из 241. године пре наше ере и да не постоји никаква препрека да Картагињани нападну и освоје овај град.
У сваком случају рат више није могао да се избегне, а обе стране биле су уверене да су спремне. У том тренутку Картагињани су у Шпанији имали сто хиљада војника. Ханибал је прешао Ебро с половином те војске, док је другу половину оставио ради одбране Иберијског полуострва. Римљани су одлучили да крену у напад, па су две легије укрцане на бродове и отпловиле пут Африке, док је друга војска требало да крене према Шпанији. Међутим, Ханибал их је предухитрио. Његова стратегија је и један и други подухват учинила беспредметним. Предузео је нешто што нико није могао да очекује – с 50.000 пешака, 9000 коњаника и 37 слонова кренуо је према Пиринејима, намеравајући да пређе Алпе и са севера нападне Италију! На тај начин изненадио је Римљане и придобио недавно покорене Гале у долини реке По.
Прелазак преко Алпа
Ханибал је у пролеће 218. године пре наше ере с војском кренуо из Нове Картагине, прешао Пиринеје и марширао дуж морске обале, насељене Келтима. Нека урођеничка племена придобио је преговорима, а нека, пак, силом. У августу 218. године пре наше ере Картагињани су код Арла прешли реку Рону. После надљудских напора и тешког марша преко Алпа, који је трајао четрдесет дана, путем који се данас не може утврдити, број Ханибалових војника био је сведен на 20.000 пешака и 6000 коњаника. Ипак, овим подухватом рат је пренет на тло Италије где су Картагињани остали следећих петнаестак година.
Вест о Ханибаловом походу преко Алпа у Риму је изазвала огромно изненађење. На север је похитао конзул Публије Корнелије Сципион и прешао По, али ту је Ханибал разбио његове трупе. Сенат је позвао и другог конзула Тиберија Семпронија Лонга, који је био на Сицилији, како би зауставио Картагињане. Двојица конзула кренула су у сусрет картагинској војсци. Прешавши По код ушћа Тичина, Ханибал се сукобио с Римљанима код Требије.
Битка код Требије
По снежном и хладном јануарском дану, обједињене римске снаге напале су и пробиле средиште картагинске војске где су се налазили Гали. Тај успех показао се привидним јер је Ханибал наредио крилима, на којима су се налазили слонови, да се устреме на Римљане. Тај бочни удар изазвао је расуло код римске коњице, па се она окренула и дала у бекство. Међутим, надошла река ово повлачење учинила је катастрофалним. Препуштајући северну Италију на милост и немилост Картагињанима, Римљани су се повукли.
Кроз воду до груди
Онеспокојавајуће вести о двоструком неуспеху у Риму изазвале су потпуно изненађење и довеле до борбе разних политичких групација. За конзуле за 217. годину пре наше ере изабрани су Гај Фламиније и Гнеј Сервилије Геминус. Ханибалове победе из 218. године пре наше ере изазвале су велики устанак келтских племена у северној Италији, што је значило да се његов план да Гале покрене против Рима остварио. Захваљујући њима, Ханибалова војска је удвостручена. Картагински вођа напустио је у пролеће 217. године пре наше ере зимски логор и кренуо према Перузији, али тако да је заобишао Гаја Фламинија. Његове трупе извеле су нечувен подвиг прошавши кроз мочварну низију реке Арно. Том приликом су Картагињани четири дана и три ноћи марширали кроз воду која им је допирала до појаса и груди, а могли су да се одмарају једино на телима угинулих коња. Овај прелаз коштао је веома скупо Ханибала: страдао је велики број војника, утопило се много коња, а остао само један слон, док је сам вођа том приликом изгубио око.
Жељан да се прослави, конзул Гај Фламиније напустио је утврђену базу и кренуо за њим, што је био прилично неопрезан корак. Ханибалу, који је имао одличну извидницу, није промакао овај покрет. Римска војска морала је да прође кроз уску долину која је лежала између планина и Тразименског језера. Ханибал је преко ноћи прошао кроз долину, заузео околне висове и распоредио трупе иза брежуљака који су окруживали зараван.
У тмурно јутро 23. јуна 217. године пре наше ере римска војска упала је у клопку. Конзул је одмах погинуо, део римске војске био је посечен, а други је картагинска коњица бацила у језеро. Наводно је погинуло 15.000 римских војника, а само се један одред од око 6000 људи, будући опкољен, предао уз услов да добије слободну одступницу. Ханибал је римске војнике задржао у заробљеништву, а савезнике је пустио кући, нагласивши да он није дошао да ратује против Италика, већ против Римљана, а за ослобођење Италика. Тако је јасно и недвосмислено поручио да не наступа као освајач, већ да Италији доноси ослобођење, што је на Апенинском полуострву имало одјека. Задобио је подршку дела италских народа који су се налазили под римском влашћу.
Како бележи Полибије, пораз код Тразименског језера изазвао је у Риму велику потиштеност, па је у покушају да нађе прави одговор Сенат заседао неколико дана. Околности су биле ванредне и именован је диктатор Квинт Фабије Максим. Он се наоружао стрпљењем и његова тактика била је да исцрпљује картагинску војску, нападајући оне одреде који су обезбеђивали снабдевање. Другим речима, Фабије Максим је одлучио да води партизански рат што је у датим околностима можда било једино исправно.
Међутим, диктаторова тактика није имала успеха и у Риму није наилазила на одобравање. Зато су за следећу, 216. годину пре наше ере, изабрани конзули Луције Емилије Паул и Гај Теренције Варон.
Катастрофа код Кане
Показало се да је овај избор био несрећан и погрешан јер су међусобно били суревњиви и политички супротстављени. На другој страни, Ханибал је 216. године пре наше ере прешао у Апулију с намером да тамо снабде војску. Предели у овом делу Италије погодовали су употреби коњице. У лето 216. године пре наше ере он је своју војску поставио на бреговима код места Кане.
Римска војска се приближавала, али конзули нису били сагласни: Емилије Паул препоручивао је опрез, а Варон је заговарао одлучан војни удар. Римљани су војску распоредили у два логора, северно и јужно од реке Ауфида. Ханибал је своје снаге поставио у облику потковице или полумесеца, тако што је у средиште поставио пешаке Шпанце и Гале, а на крилима изабрану картагинску коњицу. Овај распоред касније је ушао у све приручнике из војне стратегије и тактике. До одлучне битке дошло је 2. августа 216. године пре наше ере.
Римски одреди лако су пробили центар, али су онда Картагињани „склопили” крила и опколили целокупну римску војску. Пораз Римљана био је потпун: конзул Емилије Паул и огроман број војника пали су на бојном пољу, док је Варон успео да се склони у Венузију. Од војске која је бројала око 50.000 војника спасло се само 14.000. Римљани су пораз правдали тиме што им је сунце сијало у очи и ветар наносио прашину и заклањао видик. Занимљив је податак да је разбијене остатке римске војске код Кане у ред довео млади војни трибун Публије Корнелије Сципион пред којим је стајала велика војничка каријера. У Риму је изабран диктатор Марко Јуније Пера, а његов командант коњице био је Тиберије Семпроније Грах.
Битка код Кане
После победе код Кане показало се да Ханибал нема прави циљ нити одређену концепцију вођења рата. Утисак је био да он жели да што дуже остане на Апенинском полуострву, да војску издржава на рачун италског становништва, и да римске снаге веже за Италију да би их спречио да пређу на Пиринејско полуострво и ратују против Картагињана. После битке код Кане, у јесен исте 216. године пре наше ере, прешао је у Кампанију, где је без отпора ушао у Капуу, а затим је покренуо војску према Луканији и заузео Локре и Кротон. Податак који је сачуван у римској историографији да му је намера била да оснује државу у јужној Италији не налази никакву потврду у његовим даљим подухватима.
Сципион напредује
Римљани су кренули у офанзиву с намером да поново освоје Кампанију. Ханибал је 211. године пре наше ере желео да помогне Капуи, коју су опсели римски војници, тако што је покушао да их одвуче претњом да ће кренути на сам Рим. Запутио се према Вечном граду и онда је пред римским капијама подсетио Римљане на давнашњу галску опсаду Рима и изазвао велику панику. Раширила се крилатица Ханибал анте портас (Ханибал је пред вратима). Упркос претњи, Римљани нису дигли опсаду и, лишена помоћи Картагињана, Капуа је подлегла нападу. Најплоднија област Италије – Кампанија – поново је била под римском влашћу. Показало се да је то била прекретница у рату: Ханибала, који се повукао од Рима, почели су да напуштају савезници, док су Римљани заузели луку Тарент и, што је највише погодило интересе Картагине, постигли одлучујући успех у Шпанији.
Римљани су још 218. године пре наше ере отворили фронт на Пиринејском полуострву. Двојица браће Сципион, „две ратне муње”, после вишегодишњег ратовања заузели су Сагунт, а онда стекли многе савезнике међу шпанским племенима. Међутим, 211. године пре наше ере обојица су погинула. Као нови римски командант у Шпанију је упућен Публије Корнелије Сципион, син конзула из 218. године пре наше ере, двадесетчетворогодишњи младић. То је учињено противно свим правилима, јер он још није био прошао уобичајене испите, па заправо и није имао право на врховно заповедништво у војсци. Он је римски напад усмерио на град Нову Картагину, на југоисточној обали Шпаније. Природно утврђен, овај град био је картагинска база у којој је чуван и новац за рат. Преко њега је упућивана и помоћ у Италију. Пошло му је за руком да освоји град и задобије огроман плен. Сципион је наставио борбу у Шпанији, а картагински покушај да се поврати Нова Картагина није успео.
После успешног похода у Шпанији, Публије Сципион је 205. године пре наше ере изабран за конзула и, у намери да рат пренесе у Африку, затражио је да му се додели Сицилија. Премда је код старијих сенатора отпор према њему био велики, јер нису одобравали његову ванредну каријеру, добио је оно што је захтевао. Следеће, 204. године пре наше ере, додељена му је Африка као област где је требало да ратује. Искрцао се код Утике и после победе Картагињанима је понудио веома тешке услове мира. У току преговора, Картагина је затражила да се Ханибал врати у Африку. Он је изградио нову флоту и 203. године пре наше ере отпловио у отаџбину која је у међувремену одбила понуђени мир.
Зама, једини пораз
Примирје је прекинуто и остало је да битка одлучи даљу судбину Картагине. До сукоба Ханибала и Сципиона дошло је код места Заме 202. године пре наше ере. Ханибал је претрпео пораз мада је имао бојни поредак који се и данас сматра ремек-делом ратне вештине: напред су били постављени слонови, који су штитили лигуријске најамнике, иза ових су се налазиле елитне картагинске и либијске трупе. До пораза је дошло стога што су се најамници, огорчени што су могли да буду жртвовани, повукли према средишту. Онда је Сципион напао незаштићена крила картагинске војске и њен пораз био је потпун. Победи Рима умногоме је допринела и коњица коју је довео савезник – нумидски краљ Масиниса. Ова победа донела је Публију Корнелију Сципиону надимак Африканац.
Битка код Заме
После битке код Заме поново се приступило преговорима, али су сада прилике биле још повољније за Римљане. Сципион је тражио да Картагина преда све бродове осим десет и све бојне слонове; ратна одштета подигнута је на 10.000 талената које је побеђена страна морала да исплати за десет година. Најтеже су биле две додатне одредбе: Картагина је морала да се повуче иза „пунског јарка” који ју је делио од Нумиђана и, најзад, изгубила је самосталност у спољној политици – није смела да ратује без одобрења Рима! Уз то, било јој је забрањено регрутовање најамника у Галији и Лигурији. Мир је склопљен 201. године пре наше ере.
После закључења мира Ханибал је успешно владао Картагином и постарао се да испуни предвиђене услове. Као и на бојном пољу, он се и у овим пословима показао веома вештим. Међутим, због незадовољства неких кругова картагинске врхушке и подозривости Рима, Ханибал је 195. године пре наше ере морао да побегне. Уточиште је нашао на дворовима разних источних владара. Мисао о освети Риму никад га није напуштала. Последње уточиште била му је Битинија у Малој Азији. Кад је сазнао да тамошњи владар намерава да га испоручи Риму, отровао се. Било је то 183. године пре наше ере.
Игром случаја, много година после битке код Заме, Ханибал и Сципион Африканац срели су се и разговарали. Било је то у време кад је и Сципионова звезда потамнела. На питање Римљанина кога сматра највећим војсковођом у историји, Картагињанин је одговорио да је то Александар Велики, други је Пир, док је себе ставио на треће место.
„А да си ме победио код Заме?”, упитао је Сципион. Ханибал је без много промишљања одговорио да би у том случају себе сматрао највећим војсковођом у историји.
ΙΣΤΟΡΙΑ 
You must be logged in to post a comment.