Живот македонског монарха био је низ битака и достигнућа.
Тринаестог дана јуна 323. п.н.е. (неки извори указују на 10. или 11. јун), Александар Велики, најпознатији освајач у историји, умро је у 33. години живота. Живот македонског монарха био је низ битака и достигнућа попут освајања Персијског царства. Али његово наслеђе га није надживело.
Царство Александра Великог (македонског)
„Тражи, сине мој, царство довољно велико за твоје амбиције. Македонија је премала за тебе.“ Овим речима македонски краљ Филип II обратио се свом сину Александру када је овај имао само 17 година. Све до дана његове смрти, 13. јуна (неки извори кажу 10. или 11. јун) 323. године пре нове ере, наслеђе Александра Великог, суверена који је освојио Персију и проширио своје царство у Индију, надахњивало је војсковође и освајаче, попут Јулија Цезара или Наполеона.
Син Филипа II Македонског и принцезе Олимпије, члан епирске краљевске породице, Александар III Македонски, познатији као Александар Велики, рођен је у августу 356. п.н.е.. Изабран од оца као будући наследник, тако је и образован а његов интелектуални развој поверен је Аристотелу. Филозоф је у младићу пробудио велико дивљење према грчкој култури и древним еповима, посебно Хомеровој Илијади, која је постала његова омиљена књига.
Споменик Александру Великом (Пела, Грчка)
Током првих година своје владавине, Александар је повећао притисак на грчке градове-државе под Македонијом, које су се, користећи се Филиповом смрћу, побуниле. Када је успоставио контролу наставио је политику ширења коју је његов отац већ започео, те је 334. године пре нове ере покренуо своју војску од само 40.000 људи против моћног Персијског царства. Упркос бројчаној супериорности војске краља Дарија III, Александар га је победио у биткама код Граника и Иса (333. п.н.е.), Гаугамеле (331. п.н.е.) и битке код Персијских врата (330. п.н.е.).
Битка код Гаугамеле
Крајем 334. године пре нове ере, Александар је одлучио да зиму проведе у Гордијуму (Гордиону), древној престоници Фригије. Ту се, према легенди, налазила чувена краљевска воловска запрега, обезбеђена компликованим чвором (Краљ Мида је посветио запрегу боговима). Према гордијском пророчишту „ко развеже чвор освојиће Азију“. Неки извори наводе да је Александар стрпљиво развезао чвор, други да га је пресекао мачем. Исте ноћи десила се велика олуја, која је, протумачена као Зевсово одобрење за даља освајања.
Александар пресеца Гордијев чвор
На путу кроз Египат Александар је дочекан као херој након победа над Персијанцима. Током боравка у земљи Нила, започео је изградњу неколико храмова и показивао поштовање локалним боговима. У Мемфису, народ, који га је сматрао ослободиоцем, македонског монарха прогласио је фараоном Египта.
Александар је кренуо у освајање Индије и иако је преузео западни део потконтинента, морао је да одустане од даљег кретања на исток због побуне својих трупа, исцрпљених дугим ратовањем.
Након похода у Индији, Александар је био потпуно свестан степена софистицираности коју је постигло Перзијско царство. Фасциниран тиме, освајач је чак прихватио обичаје и облачење Персијанаца што његови официри нису прихватали.
Године 324. п.н.е. Александар је отпустио десет хиљада ветерана у Опису. Намеравао је да организује експедицију која би опловила Арабијско полуострво. Међутим, у јесен те године Александар је изгубио је пријатеља Хефестиона (наводно га је сам Александар убио након једне свађе). Да би умањио бол и грижу савести предузео је поход против Косејаца који су живели између Медије и Сусијане. То је било Александрово последње ратовање.
У Вавилон се вратио у пролеће 323. године и убрзо се разболео. Врелог јунског дана, Александар Велики умро је у својој вавилонској палати. И данас се још води расправа о узроцима његове смрти. Има оних који указују на грозницу и има оних који кажу да је био отрован. Било како било, његова прерана смрт у 33. години онемогућила је опстанак огромног царства.
Узастопне борбе, у којима су убијене његове жене и деца, разбиле су његову заоставштину, која је била расподељена међу његовим генералима.
Пошто је бројност и издаја и издајника током последњих пет „писмених“ миленијума огромна, да не идемо дубље у прошлост о којој немамо писане податке — човек стварно мора да буде посебна врста гњиде па да уђе у историју као највећи од свих издајника, као синоним за издају…
Издаја, као појава, вероватно своје корене вуче из доба примитивних родовских заједница у којима су људи живели пре изума цивилизације, када смо били ловци-скупљачи, сточари, коначно и земљоделци. Издаја није нестала када смо створили цивилизацију: шта више, цивилизација је устростручила број издајника.
Пошто говоримо о десетинама хиљада година еволуције људског друштва, говоримо и о непрегледним хордама „проданих душа“ које су учествовале у „забијању ножа у леђа“ својим породицама, родовима, племенима и народима. Издаја нема увек исти облик, не настаје увек у истим околностима, нити издајници увек делују у складу са идентичним побудама. Облици, околности и побуде се мењају, можда су чак увек различити, али суштина издаје, као и издајника, остаје увек иста.
Издаја је најгори облик људског понашања, јер имплицира деловање против заједнице којој човек припада, а у корист неке друге која врши ову или ону форму агресије. Издајник користи поверење своје заједнице, и изневерава то поверење, како би себи прибавио неку корист. Као што рекосмо, шта је та корист зависи од поменутих околности и побуда, али есенција је иста: корист је корист, као што је и издаја — издаја.
Дакле, будући да је бројност и издаја и издајника током последњих пет „писмених“ миленијума огромна, да не идемо дубље у прошлост о којој немамо писане податке — човек стварно мора да буде посебна врста гњиде па да уђе у историју као највећи од свих издајника, као синоним за издају, као Јуда пре Јуде.
Јер овде није реч о Јуди, човеку који је издао Сина Божијег за шаку сребрњака. Реч је о другој особи, о људском бићу рођеном на нашем поднебљу, на тлу нашег полуострва, на простору Балкана, бићу које је издало свој народ. Реч је о Ефијалту.
Термопилска битка — коју називају и Битком код Термопила (Термопиле значи „огњене капије“) — једна је од најславнијих у читавој историји људскога рода. Свакако је најчувенија битка антике, што посебно даје на њеном значају ако узмемо у обзир у каквој је конкуренцији крунисана: ту су Маратонска битка, Битка на Гранику, Битка код Иса, Битка код Гаугамеле, Битка код Кане, Битка код Заме, Опсада Алезије, Битка код Фарсала, Битка код Акцијума, да не идемо даље.
А ипак, упркос свим тим историјски можда далекосежнијим и утицајнијим бојевима, будући да се ова окончала пировом победом Персије, ево, две и по хиљаде година након Термопила (заправо тачно 2.498 година, тек ће за два лета бити тачно два и по миленијума) те су битке пале у заборав (за Гаугамелу ће знати љубитељи историје, али не и „прости пук (народ)“ док скоро свако дете зна за Термопиле, зна за три стотине храбрих Спартанаца који су се супротставили стотинама хиљада Персијанаца (Херодотових два милиона и сто двадесет четири хиљаде војника под Ксерксовом палицом просто нису реална цифра), зна за њихову жртву, зна за Ефијалтову издају.
Или можда за њу не знају сви? Колико је у ствари широј јавности, ако тако можемо да кажемо, позната околност под којом је трећега дана тог боја дошло до слома спартанских борбених редова и до пораза њихове омалене али моћне силе? Уместо да одмах образложимо те околности, далеко је прикладније да кренемо испочетка јер то што сви можда нешто знају, не значи да знају све детаље.
Укратко, 492. године пре Христа почела је Прва персијска инвазија на Грчку која се две године доцније окончала њиховим поразом; Атињани су их тукли у Маратонској бици (која до данас живи у истоименој атлетској дисциплини, али која као битка масама није позната) и протерали са грчког тла. Десет година требало је големом, непрегледном Персијском царству (на пет и по милиона квадратних километара, између Египта и Индије те Кавказа и Арабије, живело је између седамнаест и тридесет пет милиона људи, скоро половина укупне ондашње људске популације) да се накани да наново крене у правцу егејских обала, у правцу династији Ахеменида најближој Европи.
Ахемениди су у том тренутку тек седамдесет година владали царством, и опстаће све до 330. када ће им Грк по имену Александар доћи главе у већ поменутим биткама на Гранику те код Иса и Гаугемеле. Али седамдесет година није мало, посебно у то време, и посебно ако се има у виду да су створили високоефикасну државу којој није било равне у свету. Сви су дрхтали пред њеном силом, сви су повијали леђа, сви су клечали и молили за милост, сви, осим Грка.
Грци се нису повијали, нису клечали, нису молили за милост. Напротив, Грци су одлучили да се боре за своју слободу, против те силе која је нагрнула на њих, намерена да „поништи“ Хеладу. Такође су схватили, да традиционалне грчке свађе међу пријатељима, супарништва међу полисима, зађевице међу крајевима, морају да престану истог тренутка. Барем су то схватили у Атини и Спарти и још шачици места, јер нису сви Грци нажалост одлучили да се боре: Македонија је била персијски вазал, док су грчке државице по Тесалији, Етолији, Епиру, Беотији, па чак и деловима Пелопонеза, биле „неутралне“.
Тада је Темистокле — славни политичар и генерал, припадник једне нове врсте атинских државника који нису долазили из племићких редова већ су се на врх друштвене лествице попели током ране фазе атинске демократије — предложио општу савезничку стратегију.
Будући да је персијски цар Ксеркс најезду покренуо са великом копненом војском али и са страшном ратном морнарицом која ју је пратила, Темистокле је сугерисао да би најбоље решење било да се изврши синхронизовано блокирање и једне и друге: да се њихов продор на копну заустави у тактички повољном Термопилском кланцу, а да се истовремено персијска флота блокира у мореузу код рта Артемизиј на острву Еубеји.
Тако је дошло до истоимених битака, копнене Термопилске и поморске код Артемизија; географски, пошто је обала тада била тик уз кланац (данас је нешто даље), ова два боја вођена су малтене у видокругу једна другој. Обе су трајале три дана, али је време њиховог одигравања предмет спора. Неки тврде да су се обе одиграле буквално у исто време, од 8. до 10. септембра 480. године. Други кажу да се Битка код Артемизија водила 7. августа, а у Термопилском кланцу тринаест дана касније, 20. дана тог месеца. Како год да било, обе су окончане победама Персије. Али пирове су то победе биле.
Док се на мору 271 грчка трирема, на којима је било 4.065 морнара и 46.070 веслача, сукобила са 1.207 персијских ратних бродова на којима је било 36.210 морнара и 205.190 веслача (тако је барем било на почетку похода, али су пре саме битке Персијанци изгубили трећину бродовља у олујама) — на Термопилима је било три стотине чистокрвних спартанских ратника предвођених краљем Леонидом, и још седам хиљада савезничких војника, наспрам силе која је бројала између сто и сто педесет хиљада људи.
Спартанци су у кланцу држали персијског душманина пуних седам дана, јер током прва четири битке није ни било. У прва два дана битке Леонида и његови Лакедемоњани успешно су блокирали једини уски пут кроз који је непријатељ могао да прође. Трећег дана битке дошло је до оне поменуте издаје. Један мештанин по имену Ефијалт издао је своју грчку браћу тако што је Персијанцима показао козју стазу којом могу да заобиђу Хелене и да им ударе с леђа.
Леонида, схвативши шта се десило, отпустио је већину војске не желећи да улудо губи мишице које сутра треба да наставе борбу, али сам је остао са три стотине Спартанаца и седам стотина Теспијанаца да им чува одступницу. Остало је и девет стотина спартанских хелота и четири стотине Тебанаца. Ови потоњи су се на крају изгледали предали; сви остали су изгинули, борећи се буквално до последње капи крви.
Заправо, у прилог тезе да су се обе битке водиле истовремено иде и хронологија наредних догађаја: Темистокле, чувши вест о паду Термопилског кланца, повлачи остатак морнарице на острво Саламину, код Пиреја, пошто је стратегија предвиђала да обе војске изврше блокаду: пропаст једне од њих обесмислила је другу, а хеленска морнарица није смела трпети узалудне губитке. Одмах после тога, међутим, долази до гласовите Битке код Саламине, вођене вероватно 28. септембра исте године, дакле двадесет до тридесет дана након ових које смо малочас описали.
Темистокле је успео да убеди своје сународнике да је нова битка неопходна и да је победа могућа, а и Ксеркс је био жељан одсуднога боја. Грци су потом скупили све могуће бродове које су могли да нађу, па су са својих 371 до 378 пловила ударили на осмоструко јачег душманина. И победили. Победили захваљујући домишљатости Темистокла и Еурибијада, који су за бојиште опет изабрали уски мореуз који је персијску бројчану предност у бродовљу претворио у смртну пресуду: пошто на том скученом простору нису могли да маневришу, настао је хаос, који су Хелени искористили да се са својим мањим и покретљивијим триремама поставе у борбени поредак и ударе свом силом.
Епилог је било неколико стотина потопљених персијских бродова уз свега четдесет грчких. Други епилог је било Ксерксово повлачење у Малу Азију са већим делом војске; војводу Мардонија оставио је да „доврши“ освајање Хеладе, што се наравно није десило пошло је већ наредне године дошло до битака код Платеје (Мардоније ту гине, као и већи део његове војске које опкољена у логору и поклана) и Микале, након којих се персијска армија повлачи да се никада више не врати.
Прва се водила на тлу континенталне Грчке, док се друга водила на острву Самосу надомак малоазијске обале: дакле, Грци су кренули у офанзиву, мотивисани жељом да заштите и подрже своје сународнике у тамошњим колонијама који су се дигли против ахеменидске превласти. У обе битке Спартанци и Атињани уједињени су тукли душманина, али одмах након победе посејано је семе раздора чији ће крвави листови процветати Пелопонеским ратом шездесет година доцније.
Наиме, Спартанци су предложили евакуацију јонских Грка и њихово враћање у саму Грчку, сматрајући да је немогуће да се они ефикасно штите и бране сваки пут када буду били угрожени. Атињани се нису сложили са тим, понајвише стога, што нису желели да губе своје насеобине на том простору.
Уместо тога, они свим јонским полисима, као и свим полисима другде по Хелади и по егејском острвљу, нуде савез — тако настаје Делски савез са Атином као хегемоном, па га зато зову и Атинском империјом или Атинском таласократијом. Та поморска држава ће поткрај петог века довести у питање војно првенство Спарте, и изгубити, понајвише зато што је Атина врло брзо након оснивања те алијансе почела да силује своје наводне „савезнике“ (кад кажемо „силује“ мислимо у пренесеном значењу; рецимо, Наксосу су уништили флоту и градске зидине те одузели право гласа у савезу када је покушао да изађе из њега; на Лезбосу су из истог разлога побили хиљада угледника а њихову земљу поделили Атињанима).
Делски савез- жутом бојом означене су територије под управом Атине фото: wikipedia.org
Но, шта је било са нашим антихеројем, са највећим издајником икада, са тим рођеним Балканцем који је проклет за сва времена, и од Грка и од не-Грка? Ко је он уопште био? До сада смо се дотакли разлога због којег је у историјским уџбеницима, али ништа о њему као човеку нисмо рекли.
Ефијалт (грч. Ἐφιάλτης, Ефиалтес) — којег Херодот назива Епијалт (грч. Ἐπιάλτης) — био је родом Малијац, и син неког Еуридема. Малијци су били племе које је живело у средишњој Грчкој, тачније на ушћу реке Сперхеј у Егејско море, наспрам најзападнијег дела Еубеје; средиште им је био град Трахин, а данашњи Малијски залив, где се налази Термопилски кланац, њима дугује своје име.
Козја стаза коју је Ефијалт показао Персијанцима, надајући се новчаној награди, била је позната свим мештанима, који су је, по речима Херодота, често користили за нападе на Фокиђане; али никоме другом није пало на памет да о њеном постојању обавести страног агресора који је желео покоравање својој сили, иако се чини да су Малијци били међу оним „неутралним“ Грцима који нису хтели да ратују са Персијом. Његове наде да ће бити богато награђен изјаловиле су се након персијског пораза код Саламине; да ли је Ксеркс збиља намеравао да га обаспе благом у случају успешног исхода похода или не, не зна се.
Оно што се зна јесте то, да је Ефијалт након Саламине побегао у Тесалију, а да је Велики амфиктионски савез потом уценио његову главу (то је била нека врста верске конфедерације свих Грка, која је бринула о законима и правилима ратовања, његовим ограничењима, и томе слично, али и о храмовима Аполона и Деметре; седиште му је било у Делфима, због чега су га звали и Делфски амфиктионски савез; реч „амфиктионија“ дословно значи „савез суседа“).
Делфи – центар Амфиктоније (Делфски амфиктионски савез) реконструкција фото: anasynthesis.co.uk
Убијен је од стране извесног Атенада из Трахина, тек 470. године, пуну деценију након издаје, и то због нечега што није било ни у каквој вези са издајом код Термопила. Спартанци су Атенада без обзира на то богато наградили, а временом су се осветили читавом Ефијалтовом племену.
Наиме, Малијци су 426. замолили Лакедемоњане за помоћ у рату против оближње Етеје; ови су им помогли али су их и окупирали а на месту њиховог града Трахина подигли сопствену колонију — Хераклеју Трахинијску. Током Коринтског рата (395-387) дигли су побуну против спартанске превласти, што је за последицу имало губитак доброг дела њиховог земљишта. Касније су били чланови Кортинског савеза, а већ почетком другог века пре нове ере попримају тесалски идентитет.
Иначе, Херодот пише да су за издају била осумњичена још два човека, Онета из Кариста на Еубеји, син Фанагоре, и Коридал из Антикире. Међутим, само је Ефијалт оптужен. Отац историје сматра да је то довољан доказ његове искључиве кривице, јер „посланици Грка у амфиктионском савету нису уценили главе Онете и Коридала већ само Ефијалтову“.
Са тим се изгледа слажу и модерни Грци: у њиховом језику је до дана данашњег „Ефијалт“ синоним за издајника, нешто као квислинг или јуда; додуше, реч „ефијалт“ дословно значи „кошмар“. Као историјска личност нема буквално никакве везе са физички издеформисаним Ефијалтом каквим је представљен у графичком роману Френка Милера „300“, по којем је снимљен истоимени култни филм, у којем његову улогу одлично тумачи врсни британски глумац Ендрју Тирнан, човек необично српског презимена, да не кажемо балканског. Фали само „-ић“ па да буде наш.
У самом средишту персијске војске сви су видели усхићеног Александра. Персијског великог краља нико није видео. Био је то преломни тренутак битке код Иса.
У лето 336. године пре наше ере устоличен је нови владар Персијског царства. Преузео је управу над царством које се простирало од пустиња Либије, у северној Африци, до подножја Хималаја, у Индији. Више од два века Персија је била најмоћнија држава познатог света.
Величанствени дворац у Сузи, једној од престоница, чији зидови су били украшени сликама лавова, бикова, орлова и златним плочама исписаним подвизима славних претходника, био је мали да прими поданике који су дошли да се поклоне новом краљу краљева. Име му је било Арташта.
Као рођак великог краља Артаксеркса III учествовао је у рату који се водио против Кадузијанаца, народа који је живео југозападно од Каспијског језера. Током одлучујуће битке, један од кадузијанских првака који је, према описима, био прави див од човека, позвао је на двобој било кога од Персијанаца. Само Арташта се усудио да прихвати изазов, јер „међу Персијанцима није било већег јунака”. У двобоју је персијски ратник надвладао противника и тиме стекао велико поверење и захвалност Артаксеркса III. Као награду за јунаштво, добио је 340. године пре наше ере Јерменију на управу. Овом племенитом Персијанцу судбина је наменила главну улогу у предстојећим догађајима.
Годину дана пре његовог устоличења, неколико важних сатрапија (великих области), укључујући и пребогати Египат, побунило се против персијске власти. Побуну у Јерменији предводио је Арташта као њен намесник, с титулом сатрапа. Стекавши подршку већине осталих сатрапа, повео је војску на Сузу. Тамо је евнух Багоа, отровавши Артаксеркса III и поставивши на престо његовог немоћног сина Арсеса, већ две године владао из сенке. Багоа је био принуђен да се покори новом претенденту на престо. Према неким изворима, Арташта је по преузимању власти уклонио овог незгодног противника натеравши га да попије отров њему намењен. Сада, као нови краљ краљева, узео је титуларно име Дарије (перс. Darayavahush – Онај који подржава добро) и био је трећи владар који је с тим славним именом владао Персијским царством.
Отворен пут
Антички писци га описују као човека „мирног и благог” и „праведног и милостивог”. Велики краљ Дарије III одмах је показао да има искуства у управљању и владању. Повратио је мир унутар царства умиривши побуне, а почетком 334. године пре наше ере победоносно је завршио поход на устанком уздрмани Египат. Причало се да се на престолу налази достојан наследник великог краља Артаксеркса III. Ипак, највећа претња царству долазила је са запада. Македонски краљ Филип II успео је да покори и уједини Грчку с намером да нападне Персију и припоји Малу Азију својој краљевини.
Али судбина се сурово поиграла с македонским владаром. Убијен је на свадби, а завереници никад нису откривени. Многи су, не без разлога, сумњали да је убиство било плаћено персијским златом.
Убиство Филипа II
Дарију и његовим саветницима чинило се да је Филиповом смрћу решена озбиљна претња. Али у рано лето 334. године пре наше ере на азијску обалу Хелеспонта искрцао се млади Александар, син Филипов, нови краљ Македоније, предводећи очеву војску која је требало да донесе слободу грчким малоазијским градовима. Рат који је уследио заувек је променио ток историје и будућност Персијског царства.
Иако је Дарије био обавештен о искрцавању Македонаца, сатрапи који су управљали западним делом царства нису имали јасна наређења шта да предузму и како да се поставе према непријатељу. Они су одлучили да прихвате изазов и почетком јуна 334. године пре наше ере одиграла се битка на реци Гранику. Персијска војска потучена је до ногу, многи великодостојници су погинули и Александру је био отворен пут за покоравање Мале Азије. Он је према становништву освојених подручја поступао благо, било да су били у питању Грци или Персијанци, што је допринело да се бројни градови лако предају новом господару. Али отпор царства није сасвим утихнуо.
Фото greekhistoryandprehistory – Битка на Гранику
Мемнон, Грк пореклом с Родоса, полемарх (грч. polemarchos – војсковођа) „славан по својим заповедничким способностима, човек изузетне храбрости и вешт стратег”, како га је описао Диодор, озбиљно се супротставио младом освајачу. Био је човек од највећег Даријевог поверења. Иако га је Александар озбиљно поразио код Халикарнаса, Мемнон није био неко ко се лако предавао. Намеравао је да рат пренесе у Грчку и тако натера македонског војсковођу да се врати одакле је дошао. Али судбина је, по ко зна који пут, ишла Александру наруку. Током опсаде Митилене, на острву Лезбосу, Мемнон је изненада умро, подлегавши непознатој болести, почетком 333. године пре наше ере. Његова смрт натерала је краља краљева Дарија да пређе из удобности удаљене престонице Сузе у топли и спарни Вавилон. Ту је одржан низ саветовања шта да се предузме да би се зауставило даље Александрово напредовање.
Фото pinterest – Александар Велики прелази са војском реку Граник
На ратном савету дошло је до сукоба две супротстављене струје. Персијски великодостојници очекивали су од великог краља да сâм поведе војску и лично порази Александра. С Даријем на челу наши ратници храбрије би се борили, говорили су и сатрапи и заповедници „једнаких”. На другој страни, Атињанин Харидем, заповедник грчких плаћеника, саветовао је персијског владара да не ставља царство на коцку, излажући се ризику да изгуби битку и погине. Дарије је био у недоумици, чинило се да је био склонији да прихвати Харидемов предлог, али су се томе жестоко супротставили персијски великодостојници оптуживши Атињанина да само чека повољну прилику не би ли предао персијску војску Македонцима. Неправедно оптужени Грк бранио се називајући окупљене Персијанце незналицама и кукавицама. Оптужити племенитог Персијанца да је кукавица била је највећа могућа увреда. Разљућени Дарије, непромишљено и исхитрено, наредио је да се Харидем погуби на лицу места.
Никад доста
Саветовање је тако нагло прекинуто и Персијанцима је остала само једна могућност – велики краљ морао је лично да поведе војску у сусрет Александру. Антички писци говорили су о огромном броју персијских ратника. Аријан је записао да их је било преко 600.000, Диодор око 500.000, док је Курције Руф забележио да их је било 300.000, што је у сва три случаја велико претеривање. Персијска војска није премашивала 100.000 људи, при чему су велики део чинили робови, слуге и остало помоћно особље.
ВОЈСКА ПЕРСИЈСКОГ ЦАРСТВА
Главни ослонац моћи персијских владара била је њихова војска. То је била велика и сложена организација, створена и развијена у складу с устројством самог царства. Војску је предводио сам краљ краљева или је, по потреби, постављао једног или више овлашћених високих заповедника из редова сатрапа или блиских сродника самог владара. Сатрапи су, по правилу, командовали јединицама мобилисаним у својој области, али су им понекад повераване и веће војске.
Језгро војске чиниле су јединице личне гарде великог краља. Хиљаду коњаника „једнаких” бирано је из племенитих персијских породица и они су се борили уз самог владара. Једино је њима било допуштено да размене обредни пољубац с великим краљем, што је био персијски начин поздрава међу једнакима по друштвеном положају. Друга гардијска јединица такође је бројала хиљаду ратника, овог пута пешадинаца „копљоноша”, такође пробраних из персијских племићких породица. Гарда је увек и свуда пратила великог краља и била је под његовим заповедништвом.
Ратници најелитније јединице персијске војске нама су познати као „бесмртници”, по имену које су им дали Грци. Име је водило порекло од обичаја да се пуна бројност јединице одржавала, независно од губитака у борбама, увек и непроменљиво на 10.000 ратника. „Бесмртници” су били одлично увежбани борци, храбри и фанатично верни великом краљу. Остале пешадијске јединице биле су мобилисане по потреби и одражавале су етнички састав царства. Било је ту Курда, Скита, Индијаца, Египћана, Арабљана, Етиопљана и припадника многих других народа и племена. Херодот наводи имена 29 различитих народа који су попуњавали ове јединице.
Права снага и ударна песница персијске војске била је коњица. Херодот каже да су мали Персијанци од своје пете године учени трима стварима: „да јашу, гађају из лука и говоре истину”. Опрема коњаника није се много разликовала од опреме пешадинца. Јахачи су ретко носили оклоп или шлем, док штитови уопште нису употребљавани. Појединци племенитог порекла носили су испод тунике грудни оклоп, по узору на „бесмртнике”. Снажније наоружање и оклоп имали су поједини скитски најамници, а вероватно и коњаници пореклом из Бактрије и Лидије.
После марша од скоро три месеца, војска се улогорила у околини града Соха, у подножју Аманске планине, која је сиријску равницу делила од киликијског приморја и била озбиљна препрека за сваку тадашњу војску. Равница која је окруживала град одговарала је Персијанцима који су све наде полагали у многобројност пешадије и увежбаност коњице. Дарије је одлучио да ту сачека појачање које му је послао заповедник персијске флоте Фарнабаз.
Он је, поштујући наређење, искрцао највећи број својих грчких најамника, њих више од 10.000, који су се, предвођени Тимондом, прикључили персијској војсци. Време је пролазило, али противник се није појављивао. Александрова војска као да је нестала. Македонска армија била је много ближе Персијанцима него што су ови то могли да замисле. Александар је послао Пармениона, искусног Филиповог заповедника, да заузме град Ис и извиди два планинска пролаза, Аманска врата, североисточно од Иса, и нешто јужнија Сиријска врата.
Парменион је с лакоћом заузео Ис који су Персијанци напустили и сазнао да се противник налази на два дана хода северно од Сиријских врата, у Соху. Одмах је послао гласнике да о томе обавесте Александра. Македонски краљ није губио време, оставио је рањенике и болесне у Ису, сматрајући да су ту на сигурном, и похитао с главнином војске. За само два дана прешли су око сто километара и придружили се Парменионовој претходници. Убрзо су стигли нови извештаји извиђача: ни трага од персијске војске.
Александар и његови заповедници нису могли да претпоставе да је Дарије ратнике повео преко севернијег пролаза, Аманских врата, и да се сада налазио иза леђа македонске војске. Тек кад су у логор пристигли ретки преживели из Иса, околности су постале јасније. Дарије је, говорили су, освојио Ис и на окрутно побио већину тамо остављених болесника и рањеника. Персијски велики краљ намамио је Александра у клопку и сад је држао једини пут за снабдевање који је преостао Македонцима.
Александар је одмах наредио још један усиљени марш, овог пута на север, истим путем којим су већ прошли. За време кратких одмора војницима није било дозвољено да напуштају колону, нити да се одвајају од оружја. Напред је ишла пешадија, коњица је остала у заштитници, у случају још горих вести, да се Персијанци можда налазе и иза леђа македонске војске. По изласку из теснаца на равницу прешли су у борбени поредак, тако да су брда била на десном, а море на левом крилу фронта. Река Пинар била је тек нешто више од десет километара одатле. Њене обале биле су покривене појасом неправилног, крупног шљунка. На појединим местима речни ток био је усечен у стене висине око седам метара. Међутим, било је и делова на којима је обала била нижа и омогућавала је лакше прелажење. Како се река приближавала мору, обале су постајале ниже и песковите.
Борба за живот
Војска персијског великог краља распоредила се нешто јужније од Иса, према унапред договореном плану, дуж северне обале Пинара. На крајњем десном крилу била је постављена готово сва коњица под заповедништвом Набарзана, предводника „једнаких”. Песком покривена равница речног ушћа требало је да буде погодна за кретање коњице. Средину и лево крило персијског фронта заузела је пешадија. Непосредно уз Набарзанову коњицу били су одреди кардака, лаке пешадије наоружане дугим копљима, њих око 10.000.
У средишту је био краљ краљева Дарије III у бојним двоколицама, окружен гардом „бесмртних” и „једнаких”. Лево и десно од њега распоређена је фаланга од 12.000 грчких хоплита под заповедништвом полемарха Тимонде. На крајњем левом крилу било је постављено још 10.000 кардака којима је командовао Аристомед, а испред њих, уз саму реку, бројни стрелци. Остатак пешадије наоружан, како је писао Курције Руф, „моткама ватром зашиљеним”, остављен је у позадини, с очигледном намером да уопште не учествују у бици.
Фото artstation – Персијски војници (бесмртници“
На другој страни, Александар је у близини реке зауставио војску и дозволио својим ратницима неопходан предах. Само једно одељење лаке пешадије потпомогнуто коњаницима напало је и поразило персијске трупе које је Дарије оставио у заседи. Било је касно поподне, али Александар није имао намеру да чека сутрашњи дан да би почео битку. Према првобитној замисли, на македонском левом крилу била је само грчка савезничка коњица, док је Александар на десно крило повео већи део остале тешке коњице. Међутим, пошто је уочио несразмеру у персијском коњичком распореду, наредио је да се сва тесалска коњица пребаци с десног на лево крило, уз море.
Да би заварао противника, упутио је Тесалце дужим путем, иза већ постројене фаланге пезетера и хипасписта. Тако је Парменион на левом крилу под својом командом имао пелопонеску и тесалску коњицу, односно нешто мање од 3000 коњаника. Испред крила постављени су критски стрелци, илирски чаркаши и пеонска лака коњица. У позадини, као резерва, била је распоређена фаланга грчких хоплита, плаћеника и савезника Коринтског савеза.
Средину је чинило шест одреда фаланги пезетера којима су заповедали Коин, Пердика, Кратер, Мелеагар, Птолемеј и Аминта. Уз фаланге, на десном крилу, распоредио је три одреда хипасписта које је поверио Никанору. Коњицу на десном крилу чинило је 2000 хетера које је предводио Филота, уз још 800 лаких коњаника. Сасвим десно били су распоређени Агријанци, грчки пелтасти, македонски и трачки чаркаши. Као и код битке на реци Гранику, левом половином војске заповедао је Парменион, а десном Александар, предводећи агему, краљеву коњичку гарду.
Пред саму битку, македонски војсковођа пројахао је испред своје војске храбрећи ратнике. Узбуђени ратници одговарали су да не одуговлачи, него нека их одмах поведе преко реке у напад. Уз бојне покличе обеју војски, битка је почела. Први су до обале реке стигли коњаници предвођени Александром. Док су чекали да им се придруже фаланге тешке пешадије, нашли су се у домету персијских стрелаца с друге стране реке. Мноштво стрела раздражило је и коње и јахаче па је Александар изгубио стрпљење и одлучио да македонску коњицу поведе у јуриш. Он је био толико силовит да је персијске стрелце одмах натерао у паничан бег.
Бежећи, они су ударили на кардаке постављене непосредно иза њих, изазивајући неред и процепе у пешадијској линији. Као бесне фурије Александрови пратиоци бацили су се на Персијанце разгонећи све пред собом, па „ниједан хитац копља ни ударац мачем није био неуспешан, јер је гомила ратника увек пружала готову мету. Многи су зато добили бројне ране спреда и падали, али су се до последњег даха очајнички борили и живот их је напуштао пре храбрости”. Отпор Персијанаца на левом крилу брзо је сломљен и Александру је био отворен пут за напад на самог Дарија, што је и био његов главни циљ, јер он није „тежио обичној победи над Персијанцима, већ таквој за коју ће лично бити заслужан”.
Удари и бежи
У самом средишту поретка македонске фаланге суочили су се с великим тешкоћама приликом прелаза Пинара. На њиховом делу фронта обала је била стрма и местимично покривена крупним шљунком. То је условило да се фаланга креће много спорије и дошло је до кидања јединствене линије њеног поретка. Македонски пешадинци зато су изгубили додир са својом коњицом која је много брже напредовала.
Поред природних препрека, они су се суочили с равноправним противником, грчким хоплитима. Заповедник најамника Тимонда уочио је невоље Македонаца и наредио својим ратницима да нападну баш тамо где је противничка фаланга била највише растројена. Уследила је немилосрдна и бескомпромисна борба по свему равноправних противника. Грци су се трудили да надвладају Македонце, док су их ови нападали с фанатичном жестином, јер нису желели да „заостану за очигледним Александровим успехом, те да сачувају непомрачену славу фаланги, које су већ тада сматране непобедивим.”
Фото pinterest – Македонска фаланга
Уз морску обалу водио се ништа мање важан сукоб. Главнина персијске коњице прешла је реку и готово прегазила један истурени одред Тесалаца. Парменионова коњица узвратила је јуришем, да би се одмах потом повукла. Персијски коњаници, међу којима је било мноштво тешко оклопљених, имали су озбиљних мука у маневрисању због влажног песка у који су упадала копита коња. Покретљивији тесалски коњаници наставили су да их нападају, служећи се својом познатом тактиком „удари и бежи”, све док Парменион није довео појачања из резерве и успешно успорио напредовање Персијанаца.
Жртве панике
За то време македонски краљ, потпуно поразивши противничко лево крило, дошао је у близину Дарија. Неустрашиви коњаници „једнаких” одмах су се бацили на македонске хетере у намери да заштите свог владара. Даријев брат Оксијатро предводио је најхрабрије од њих у нападу на самог Александра. Борба је била толико немилосрдна да је „око Даријевих двоколица брзо настала гомила лешева”. У тој борби и Александар је био лакше рањен у слабине или бутину.
Фото quora.com – Александров напад на Дарија
Према неким изворима, ранио га је копљем сам Дарије, толико се македонски краљ приближио свом противнику. Ово је, можда, призор који приказује чувени мозаик нађен у Помпејима. Коњи упрегнути у краљевске двоколице били су потпуно подивљали од страха и задобијених рана, могуће је да је и краљевски возар побегао, био рањен или је погинуо. Због тога је Дарије морао да занемари достојанство свог положаја и „прекрши древни обичај који у Персији важи за краљеве”, те да преузме управљање двоколицама.
Било како било, призор усхићеног Александра окруженог хетерима у самом средишту персијског поретка могли су да виде готово сви борци обеју страна. Персијског великог краља Дарија није видео нико. Ово је био преломан тренутак битке. До тада, изгледало је као да битка никад неће престати, а онда одједном, као неким чудом, испред Александра је био празан простор и маса погрбљених леђа непријатеља који су се међусобно газили, трудећи се да што брже и што даље побегну.
Млади македонски краљ није дозволио да му тренутак личног тријумфа помути разум. Фаланга пезетера и даље је била у неповољном положају ухваћена у жесток обрачун с грчким хоплитима. Привремено одустајући од гоњења Дарија, Александар је издао наређење хетерима и хипаспитима да нападну Грке у бок и с леђа.
Фото fineartamerica – Битка код Иса
Жртава на обе стране било је много. У македонској војсци погинуло је око 500 ратника и преко 120 угледних Македонаца. Рањених је било много више, чак неколико хиљада, јер је битка била тешка и огорчена, водила се прса у прса. Персијски губици били су много озбиљнији. Антички извори претерују с бројем жртава на персијској страни, исто као што су претеривали с бројношћу војске великог краља.
Тачан број жртава је непознат, али се сигурно радило о хиљадама погинулих и рањених. Током битке највећи број погинулих Персијанци су имали у самом средишту, око места где се налазио краљ краљева. Ту је погинуо Реомитра, заповедник персијске коњице у бици на реци Гранику, сатрап Египта Сабак и многи други виђенији Персијанци. Највише Персијанаца пало је пошто је битка била окончана, као жртве панике и немилосрдног македонског гоњења.
Пресудно за исход битке било је Даријево повлачење из борбе које су грчки историчари, необјективно, описали као кукавичко бекство. Мада је за племенитог Персијанца било најчасније да херојски погине на бојном пољу, велики краљ Дарије морао је да зна да би његова смрт изазвала сукоб разних супарника унутар Персије који би се сигурно претворио у крвави грађански рат. То би Александру омогућило да готово несметано освоји подељено и ослабљено царство. Зато се Дарије, поред осталог, одлучио на повлачење, оставивши своје поражене ратнике на милост и немилост противнику.
Ноћ после битке, Александар је провео у тек заузетом противничком логору, у шатору великог краља. Окружен незамисливом раскоши, тек тада је схватио какво богатство је пратило персијског владара у рат. Међу заробљеницима била је и Даријева породица, његова мајка Сисигамба, прва међу супругама Статира, шестогодишњи син Охо, и две кћерке, Барсина и Дрипета. Александар се сажалио над њиховом судбином и окружио их је послугом и краљевском части на коју су навикли, обећавши да ће се побринути да „не доживе ништа недостојно своје раније среће”.
Далеко на истоку, велики краљ Дарије, предводећи остатке персијских трупа, упутио се према Вавилону. Послао је македонском краљу писмо у коме је понудио откуп за ослобођење своје породице из ропства. Александар је то надмено одбио, називајући у одговору себе, први пут, краљем Азије.
Пошто је добио недвосмислен одговор, Дарије је почео припреме за наставак рата прикупљајући нову персијску војску. Једну истину ипак није могао да сакрије – млади македонски краљ био је врхунски војсковођа и неустрашиви ратник који је постигао све што је намеравао кад је пошао у рат против Персије.
Пред Александром је била, готово надохват руке, примамљива и жељена награда – круна неприкосновеног владара Азије. На другој страни, персијска војска била је поражена и десеткована, а краљ краљева Дарије био је потучен и понижен на бојном пољу. Будућност Персијског царства била је књига са само још неколико неисписаних страница.
ВОЈСКА МАКЕДОНСКЕ КРАЉЕВИНЕ
Грчки историчар Диодор са Сицилије дао је детаљан опис војске коју је предводио Александар приликом искрцавања код Хелеспонта: „Од пешадије пребројано је 12.000 Македонаца, 7000 савезника и 5000 најамника којима је заповедао Парменион.” Македонска тешка пешадија била је подељена на шест одреда с укупно 9000 пезетера и три одреда од по 1000 хипасписта, док су велику већину од 12.000 грчких савезника и најамника чинили хоплити. Диодор даље спомиње: „7000 Одриза, Трибала и Илира…” Ово су били лаки пешаци пореклом из Тракије и средњег Балкана, оштри и сурови борци, навикли на тешке услове ратовања. Хиљаду стрелаца и исто толико Агријанаца, припадника савезничког трачког племена, служили су као чаркаши. „Коњицу је чинило 1800 Македонаца под заповедништвом Филоте, 1800 Тесалаца под заповедништвом Кале, 600 из остале Грчке под вођством Еригија и 900 трачких и пеонских продромоа које је водио Касандар.” Елиту коњице чинило је 1800 хетера, „садругова”, који су били најбољи коњаници свог времена.
Аутор: Никола Керавица (Аутор је један од коаутора књиге „Стратегика: Кратка историја похода Александра Великог” у издању Завода за уџбенике, Београд)
ΙΣΤΟΡΙΑ 
You must be logged in to post a comment.