Наполеоново доба

Од избијања Француске револуције 1789. године Француска се налазила у великој унутрашњој кризи. Догађаји кроз које је пролазила од 1789. до 1794. године укључују поделе у друштву, убиство краља и краљице, терор на улицама и убиства политичких неистомишљеника. Ипак, у револуцији се народ изборио за идеје које су постале идеал већине европских народа. После убиства Робеспјера, ушло се у мирнију, завршну фазу Француске револуције.

Долазак Наполеона на власт

После пада јакобинске диктатуре на власт је дошло крупно грађанство, које је прогањало јакобинце и поништило њихове мере. Донет је нови устав 1795. године који је потврдио француску републику, али је укинуто опште право гласа. Како би се смирила ситуација у земљи, основан је Директоријум, тело састављено од пет директора, које је имало извршну власт. Циљ Дректоријума био је да успостави мир у Француској, сачува идеје револуције и да припреми Француску за одбрану од напада Велике Британије, Аустрије и других монархија које су намеравале да у Француској укину републику и поново успоставе монархију.

Команду над француском војском преузео је тада најспособнији генерал Наполеон Бонапарта, који је већ 1796. године предузео војни поход на Италију. Аустрија је у сукобу са Наполеоном претрпела пораз и била присиљена да са Француском потпише мир (мир у Кампоформију 1797.) по коме је Француској морала да препусти територије у северној Италији и територије Белгије и Холандије.

Наполеон Бонапарта испред Сфинге,

Да би имали успеха у рату против Велике Британије, Француска је морала да спречи британску трговину са Индијом преко Средоземља. Због тога је требало освојити Египат који је тада био у саставу Османског царства. Поход на Египат је предузет 1798. године. У бици код пирамида Наполеон је однео победу над Османлијама.

Битка код Пирамида

Међутим, на обале Египта је пристигла британска флота, која је нанела велики пораз Французима, чија је флота била уништена. Због губитка флоте Наполеон је био принуђен да се повлачи копненим путем, ратујући успут против Турака и локалног египатског становништва. Следеће, 1799. године Наполеон је успео да се врати у Француску, а команду над француском војском у Египту препустио је свом помоћнику генералу Клеберу.

У Француској је влада Директоријума слабила, француска економија била је у расулу, а војска је претрпела поразе од Русије и Аустрије. Наполеон је због својих војних успеха имао велику подршку у народу, што је искористио и 1799. године извршио државни удар, збацио са власти Директоријум и преузео власт. Основао је ново тело које ће управљати Француском – Конзулат, који су чинила три конзула. Први конзул био је Наполеон док су друга два имала улогу помагача.

Исте године (1799) донесен је и нови устав, који је првом конзулу давао велику власт. По уставу из 1802. године Наполеон је постао доживотни конзул, чиме је завео диктатуру и Француску полако поново водио ка монархијском уређењу. Коначно, 1804. године у Богородичиној цркви катедрали Нотр Дам у Паризу Наполеон је свечано крунисан за цара уз присуство римског папе.

Крунисање Наполеона, насликао Жак Луј Давид.

Овим чином Француска је добила новог владара под именом Наполеон I. Републиканско уређење је званично укинуто и Француска је опет постала монархија.

Наполеонова унутрашња политика

Наполеон је завео диктатуру, похапсио је политичке противнике и контролисао је све преписке, забранио књиге, позоришне представе и листове који нису подржавали његову политику. Истовремено, формирао је бројну и јаку војску, у којој су војници и официри могли да напредују до највиших чинова захваљујући сопственим способностима и заслугама. Најзначајнија тековина Наполеонове унутрашње политике био је Грађански законик (Наполеонов кодекс) из 1804. године којим су потврђене тековине револуције, права грађана, једнакост пред законом и приватна својина. Држава је била подељена на департмане (округе) на чијем челу су стајали префекти (начелници), које је именовао лично цар.

НАПОЛЕОНОВИ РАТОВИ И ОСВАЈАЊА

Наполеон је успешно наставио рат против Пруске, Енглеске, Русије и Аустрије. Укинуо је Млетачку републику (1797) и Дубровачку републику (1806) које су претходно постојале више векова. Ипак, највећи противник Француске била је Велика Британија. Наполеон је знао да прво мора да уништи британску флоту која је владала светским морима, уколико мисли да покори Велики Британију. У том циљу створио је велику флоту чији је недостатак ипак био неискуство француских морнара. У бици код Трафалгара (1805) то неискуство је француску флоту коштало пораза. Британци предвођени адмиралом Хорацијем Нелсоном однели су велику победу, иако је сам Нелсон погинуо на самом крају битке.

Прочитај и сазнај више: Битка код рта Трафалгар

Међутим, исте године (1805) Наполеон је на копну, у бици код Аустерлица (југоисточна Чешка) поразио удружену аустријску и руску војску.. 1807 између Француске и Русије склопљен је мир (мир у Тилзиту), по коме је Француска добила доста територија (делови Италије, Немачке, Пољске и Балканског полуострва). Од освојених делова Балканских територија Наполеон је формирао ткз. Илирске провинције. Миром у Тилзиту, Русија је Француској признала контролу над западним деловима Европе, и чак се сагласила да Наполеону помогне у рату против Велике Британије, а заузврат Француска ће помоћи Русију у борби против Османског царства. Овај договор остао је на снази све до 1812. године и Наполеоновог напада на Русију.

Састнак Наполеона и руског цара Александра I Романова у Тилзиту на реци Њемен (састанак је одржан на сплаву на средини реке)

У свим земљама које освојио Наполеон је на власт доводио њему одане људе, а често и чланове своје породице. После ових успеха Наполеон је решио да се коначно обрачуна са Великом Британијом. Знајући да не може да изврши напад на саму Британију због снаге њене морнарице, одлучио је да покуша да је економски уништи. Већ 1806. Наполеон је увео ткз. континеталну блокаду, односно, забранио је свим европским државама да тргују и сарађују са Великом Британијом. У почетку се Британија суочавала са озбиљним економским проблемима. Како је поморска трговина слабила, богати слој друштва остајао је без прихода а радници без плата. Ипак, Француска у наредним годинама није успела да спроведе блокаду, јер су европске земље често кршиле забрану трговине, у чему се нарочито истицала Русија, То ће бити један од главних разлога Наполеонове одлуке да нападне Русију.

НАПОЛЕОНО ПОХОД НА РУСИЈУ

Русија је била једина земља у континеталном делу Европе која је још пружала отпор Наполеону. Њеним освајањем, Француска би остварила потпуну превласт на европском континенту. Поход на Русију започео је 1812. године, француску Велику армију чинило је преко 500.000 војника. Руси су сматрали да ће у отвореном сукобу доживети пораз па су се одлучили за тактику “спаљене земље“. Руска армија константно се повлачила и избегавала сукоб, али је у току повлачења палила све за собом и остављала пустош. Француска Велика армија је у свом напредовању кроз Русију наилазила само на згаришта. Французима је тако било отежано снабдевање храном и другим потрепшинама. Тек у близини Москве Руси су се одлучили да пруже отпор у чувеној бици код Бородина (7. септембар 1812. године).

• 

  БОРОДИНСКА БИТКА 1812.

• 

  Наполеон посматра ток битке

---

Прочитај и сазнај више: Наполеонова катастрофална инвазија на Русију

---

Француска је забележила победу у бици, али је и сама претпела огромне губитке. Руска војска се повукла и напустила и Москву. Наполеон је на челу војске ушао у празнан град. У току ноћи Руси су подметнули пожар и цела Москва се нашла у пламену (грађевине тог доба у Москви биле су углавном од дрвета и пожар се градом брзо раширио). Наполеон је чак послао писмо руском цару Александру у коме је затражио примирје али је руски цар то одбио. Французи су били исцрпљени а поред тога сурова руска зима, глад и велики број жртава лоше су утицали на морал у француској војсци. Наполеон је због свега тога наредио повлачење. Приликом повлачења, руска војска је нападала исцрпљене француске војнике и наносила им велике губитке. Огроман број Француза умро је приликом повлачења од глади и зиме.

КРАЈ НАПОЛЕОНОВЕ ВЛАДАВИНЕ

Наполеонов пораз у Русији охрабрио је еврпске земље, уједињене војске Аустрије, Русије, Пруске и Шведске су 1813. године напале Француску и у бици код Лајпцига (Битка народа) јужно од Берлина нанеле тежак пораз Французима. Победничке војске напредовале су до Париза. Наполеон је 1814. године је збачен са власти и протеран на острво Елба (поред западне обале Апенинског полуострва). На чело Француске дошао је Луј XVIII (1814 – 1824), брат убијеног краља Луја XVI.

Почетком 1815. године Наполеон је побегао са Елбе и вратио се у Француску где је дочекан са одушевљењем. Збацио је са власти Луја XVIII и поново се прогласио за цара. Овај период Наполеонове владавине назива се владавина сто дана. Ови догађаји поново су ујединили европске државе против Наполеона. 1815. године код Ватерлоа дошло је до судбоносне битке у којој је Наполеон доживео свој коначан пораз, после кога је протеран на острво Света Јелена у Атлантском океану, где је и умро шест година касније (5. маја 1821).

Наполеоновим ратовима је бар на кратко, измењен однос снага између великих сила у Европи. Његова освајања значајно су ослабила постојећи поредак У Европи. Као заштитник идеја Француске револуције, Наполеон их је ширио у свим земљама које је освојио. Захваљујући ширењу идеја револуције и просвећености, европски народи су схватили значај грађанских права и слобода.

---

Наполеонова катастрофална инвазија на Русију

„Дошао сам једном и за сва времена обрачунати се с варварима са севера“, изјавио је својим саветницима и додао: „Мач је сада извучен. Морамо их одбацити далеко на лед како следећих 25 година не би дошли у напаст да се замарају с пословима цивилизоване Европе“.

Након што је преузео власт 1799. године, француски вођа Наполеон Бонапарте победио је у неколико важних битака и загосподарио већином Европе. Припојио је данашњу Белгију и Низоземску и велике делове данашње Италије и Немачку те поставио своје владаре у Швајцарској, Пољској као и немачким државама. Шпанија је већином била под његовом владавином иако су се трајно јављали партизани и герилске формације, а Аустрија, Пруска и Русија убрзо су постале савезнице. Једино је Велика Британија остала изван његовог стиска руке. Године 1806. Наполеон је казнио Британце ембаргом који је познат под именом Континентална блокада. Међутим, до краја 1810. године, цар Александар I се више није слагао с тиме јер је ембарго  штетио  руској трговини и довео до пада вредности рубље.

Цар Александар је наметнуо велики порез на француске луксузне производе те одбио све Наполеонове покушаје да ожени једну од његових сестара. Врхунац напетости догодио се када је 1807. године успостављена Варшавска кнежевина. Иако је Наполеон створио кнежевину од пруских, а не руских територија, Александар се плашио да ће то само распламсати пољски национализам.

Наполеон који је сматрао Русију природним савезником јер није било територијалних спорова с Француском, ускоро је хтео да научи Александра лекцији. 1812. године, француски је цар окупио велику војску из свих делова Европе и ушао у Русију 24. јуна. „То је била најшаренија војска још од времена Крсташких ратова“. Бројеви варирају, али стручњаци тврде да је било око 450 000 војника, а највише је 650 000 војника прешло реку Њемен како би се борило против највише 200 000 руских војника.

Наполеонова војска прелази реку Њемен, фото: nam.ac.uk

Наполеонов циљ је био брза победа која ће натерати Александра да седне за преговарачки сто. Међутим, Руси су се повукли те пустили Величанствену војску да заузме Виљнус 27. јуна без испаљеног метка. Као знак надолазећих лоших догађаја за војску, убрзо је почела велика суснежица и ледена киша. Током олује те ноћи погинуо је мали број војника и коња. Како би ствари ишле још горе по Наполеона, војници Величанствене војске већ су тада дезертирали и пљачкали у потрази за храном. Међутим, Наполеон је остао уверен у коначну победу. „Дошао сам једном и за сва времена обрачунати се са варварима са севера“, изјавио је својим саветницима и додао: „Мач је сада извучен. Морамо их одбацити далеко на лед како следећих 25 година не би дошли у напаст да се замарају с пословима цивилизоване Европе“.

Крајем јула Руси су сличним начином напустили Витебск и запалили складишта и мост који је водио изван града. Средином августа напустили су Смоленск и такође запалили град. Пуно је сељака запалило своје приносе како не би дошли у руке Француза. Лето је такође имало утицај на француске војнике. Војници су падали као покошени због болести као што су тифус и дизентерија. На хиљаде је војника погинуло у борбама код Смоленска али ипак Руси се нису чврсто супротставили Величанственој војсци тек до 7. септембра и битке код Бородина која се догодила 120 километара од Москве.

Битка код Бородина, фото: historyhit

Тог дана, Французи и Руси су се немилосрдно бомбардовали артиљеријом. Око 3 удара топа те 7 пуцњева мушкете одзвањало је сваке секунде. Губитци су на обе стране били огромни, око 70 000 мртвих и рањених. Уместо да се наставе борити и другога дана, Руси су се повукли и оставили отворена врата према Москви. Дана 14. септембра, Величанствена војска је ушла у Москву али је убрзо схватила да је цели град у пламену.

Наполеонов улазак у Москву, фото: thestrategybridge

Већина је становништва већ напустила град и за собом оставила велике количине јаких алкохолних пића али мало хране. Француске су снаге пиле и пљачкале док је Наполеон чекао Александрову предају. Међутим, предаја никада није стигла, снег је почео падати те је Наполеон повукао своју војску из Москве 19. октобра схвативши да не могу преживети зиму.

Повлачење

Повлачење

Тог тренутка је Наполеон имао око 100 000 војника, остатак је погинуо, дезертирао, био рањен или побегао. Првобитно су се требали повлачити према југу, али су његове јединице одбачене назад на пут којим су дошли пошто  их је ојачана руска војска напала код Малојарославеца. Све су залихе тим путем потрошене, а када се војска вратила у Смоленск, схватила је да су дезертери или заостали војници појели сву храну.

Наполеоново повлачење из Русија, фото: thestrategybridge

Коњи су умирали сваког дана, а крила Величанствене војске била су нападнута свакога дана. Како би ситуација била још гора, зима је дошла неколико недеља раније с врло снажним ветровима, температурама испод нуле и пуно снега. Током врло хладних ноћи, на хиљаде је војника и коња преминуло од хладноће. Убрзо су настале приче о војницима који су улазили у мртве животиње како би се загрејали или како су постављали мртва тела на прозоре да послуже као изолација од хладноће.

Крајем новембра , Величанствена војска је за длаку избегла комплетно уништење када је прешла реку Березина (десна притока Дњепра), али је оставила на хиљаде рањених. Од тог тренутка, сватко се борио за себе.

Француски војници граде мост за  прелазак преко Березине 1812. фото: ru.wikipedia

Дана 5. децембра, Наполеон је оставио војску и заповедништво заповеднику Јоакиму Мурату те кренуо према Паризу усред гласина да се спрема војни удар. Девет дана касније, оно што је остало од Величанствене војске вратило се преко реке Њемен. Охрабрени након победе, Аустрија, Пруска и Шведска поновно су се придружиле Русији и Великој Британији у борби против Наполеона. Иако је француски цар успео да подигне још једну огромну војску, овога пута није имала довољан број коњице и искуства. Наполеон је победио у неколико битака на почетку сукоба, али је тешко поражен у битки код Лајпцига 1813. године. До марта је освојен и Париз, а Наполеон је натеран у избеглиштво на острво Елбу. Године 1815. Наполеон је још једном покушао освојити власт али је поражен у битки код Ватерлоа.

Карло XII је пробао, Наполеон је пробао, Хитлер је пробао, очито се никада не исплати нападати Русију.

---

Други царев долазак

Савезници су се договорили да понизе Наполеона тако што ће му дати на управљање Елбу. Војсковођа пред којим су дрхтале крунисане главе Европе постао је владар малог острва

Енглеска фрегата „Неустрашиви”, усидрена код Портофераја, града на Елби, највећем острву Тосканског архипелага, 4. маја 1814. године спустила је у море чамац с „драгоценим теретом”. На обали, становници Портофераја, дотерани, у оделима каква су носили само на недељним мисама, нестрпљиво су посматрали чамац који им се полако приближавао. Кад су угледали човека ниског раста у зеленој униформи француског Стрељачког пука и белим чакширама, повикаше углас: „Живео император!”

Закорачивши на обалу, човек у униформи схватио је да је град који му се тог јутра, док га је посматрао с палубе „Неустрашивог”, учинио привлачним, у ствари оронуло, сиромашно месташце, прљаво и пуно мува. Помислио је како у тој вароши треба да проведе остатак живота, па су му се на лицу појавили знаци разочарења. Брзо се прибрао и пошао напред, да с осмехом на лицу прими кључеве града. Градоначелник му је невешто пружио кључеве, а човек кога су поздравили као императора рече: „Поверавам их Вама, господине градоначелниче, и боље не бих могао да учиним.” Као да је знао да су прави кључеви града одавно изгубљени и да му је градоначелник Традити пружио кључеве свог подрума, позлаћене нарочито за ову прилику. Тако је Наполеон Бонапарта, некадашњи господар Европе, стигао у  Портоферајо са службеним звањем „цар и господар острва Елбе”.

Наполеон на Елби

Савез европских држава решених да се ослободе француске превласти, створен после Наполеоновог повлачења из Русије, извојевао је одлучујућу победу код Лајпцига, у октобру 1813. године. Почетком следеће године савезничке трупе умарширале су у Француску. Наполеон их је дочекао спремно, добио је неколико битака у рату који многи сматрају његовим најбоље вођеним походом, али није могао да спречи продор ка Паризу.   Мислио је да пред Паризом заподене одсудну битку, али француски маршали су се успротивили – нису желели да главни град Француске доживи судбину Москве, која је 1812. године уништена у пожару.  Наполеон их је храбрио, али маршали су тврдили да ће војска одбити да крене у такву битку.

„Војска ће слушати мене”, узвикнуо је Наполеон.
   „Ваше величанство, војска слуша своје генерале”, одговорио је маршал  Неј.

Неј није говорио истину и Наполеон је то знао. Војска би слушала свог цара, као што га је слушала у пустињама Египта или снежним степама Русије. Могао је лако да отпусти маршале и замени их млађим генералима. Али, то су били његови ратни другови и најближи сарадници. Мада није увек поштовао њихово мишљење, сматрао их је оличењем Француске. Прошапутао је: „Шта желите да учиним?” Они су затражили абдикацију.

Француски генерал Мишел Неј

Савезници су се договорили да понизе Наполеона тако што ће му дати на управљање Елбу. Војсковођа пред којим су дрхтале крунисане главе Европе постао је владар малог острва, површине 225 квадратних километара, са око 25.000 становника. Чак и бесмислена титула „цар и господар острва Елбе” сведочи о подмуклом смислу за хумор његових непријатеља. Новопечени господар Елбе одмах је постао мета подругљивих примедби и надахнуће карикатуристима.

Острво блажених

Наполеонове радне навике и способности одавно су прешле у легенду. У току његове владавине (1799–1814), сви извештаји, неки од њих опширни као књиге, сливали су се у кабинет или, ако је био у рату, у логорски шатор, где је радио и по петнаест сати без прекида. Његови сарадници често нису могли да прате овакав ритам. У време када је био конзул, на некој вишесатној седници министар рата је заспао, а остали чланови једва су држали очи отворене.

„Хајде, пробудите се, грађани, пробудите се!”, викнуо је Бонапарта. „Тек је два сата после поноћи. Треба зарадити плату коју нам даје француски народ!”

Наполеонов секретар, барон Фен, једном приликом поверио се пријатељу: „Император леже у једанаест сати увече, устаје у три сата изјутра и ради до касно у ноћ, не одмарајући се ниједног тренутка. Треба с овим да престане, иначе ће упропастити и мене и себе.”

Долазак таквог човека на Елбу морао је да промени живот њених становника. Већ у току пловидбе, преуређујући стару заставу Козима I Медичија, осмислио је заставу своје нове државице: црвену дијагоналу на белој основи, с три златне пчеле.

„Елба ће бити острво мира”, рекао је када се искрцао на обалу. Ратоборни Корзиканац хтео је да се у Портоферају посвети писању и науци, али видео је да су људи око њега сиромашни и одлучио је да им помогне. По старој навици, почео је одмах! Покренуо је акцију узгајања поврћа: кромпира, зелене салате, ротквица, карфиола и лука. Увезао је млада стабла маслина с Корзике и посадио их поред винограда, уместо бројних смокви које су спречавале правилно зрење грожђа. Да би спречио ерозију, на планинским падинама посадио је кестен. Унапредио је руднике гвожђа и луку, преуредио царину и порезе, помогао развој трговине минералном водом из Пођа.

Наполеон Бонапарта

Портоферајо се мењао живље него икада. Раније, ђубре је данима остајало на улицама града и привлачило ројеве мува. Наполеон је наредио да ђубретари пролазе градом и при том дувају у трубе, што је био знак домаћицама да треба да изађу из кућа и избаце своје смеће. Тако се град решио и смећа и великог броја мува. Затим је на ред дошло поплочавање улица, постављање уличних светиљки, уређење травњака и риве.  Градске улице и друмови на Елби добили су прве дрвореде.

„Садите само дудово дрвеће које је корисно у земљи без ливада, а касније оно може да храни свилене бубе”, говорио је својим новим поданицима.  Давао им је лични пример: копао башту, опробао се у орању с воловима, излазио на пучину с рибарима и харпуном ловио туну. Устајао је у пет, радио до три по подне, потом јахао „да се одмори”, како је сам говорио. „Елба је почела да личи на острво блажених”, рекао је тада неки њен становник.

Ваше величанство, ви варате!

 Наполеон се уселио у стару кућу која је некада била млин. Нов „дворац” задржао је стари назив – Млинови. Овој кући, опремљеној старим намештајем, искрзаним теписима и избледелим тапетом, у којој је спавао на свом војничком кревету, надоградио је један спрат. Имао је војно домаћинство које су чинила седморица официра и цивилно домаћинство с два секретара и четири коморника.

Ма колико био скроман, двору је недостајала домаћица. Наполеон се надао да ће му се на Елби придружити супруга Марија-Лујза, с његовим јединим законитим сином Наполеоном II, кога су француски војници прозвали „Орлић”. Он тада није знао да никада више неће видети ни жену ни сина. Марија-Лујза, кћер аустријског цара Фрање I, у почетку се заиста противила оцу и желела је да пође на Елбу. Онда су је послали у Екс, с новим ађутантом, грофом Адамом Албрехтом Најпергом, који је постао њен љубавник. Последњи пут писала је Наполеону у јануару 1815. године.

Марија-Лујза

Мислио је Наполеон и на своју прву супругу, „неупоредиву” Жозефину. После развода, она је остала у Малмезону, својој омиљеној вили. Као да се надала да ће се Наполеон једног дана вратити, његове одаје у тој кући остале су нетакнуте: поред одеће спремне за облачење, лежала је књига отворена на страни коју је престао да чита 1810. године. За време окупације, Жозефина је остала у Паризу и одбила брачну понуду младог племића Фредерика Луја од Макленбург-Шверина. Онда се тешко разболела и умрла, 29. маја 1814. године. Кад је сазнао за њену смрт, Наполеон је једва изустио: „Сирота Жозефина. Она је сада срећна.” Био је толико потресен да два дана није излазио из куће.

Жозефина де Боарне

Понекад би, замишљен, узимао у руку златни медаљон с тајним прегратком, у коме се налазио увојак плаве женске косе, и натписом: „Кад престанеш да ме волиш, не заборави да ја тебе још увек волим.” Овај медаљон поклонила му је трећа велика љубав, пољска грофица Марија Валевска. Лепа Пољакиња посетила га је у септембру 1814. године, а повела је и њиховог сина Александра. Наполеон их је угостио у усамљеној кући на једном од највиших врхова Елбе, Монте Ђове. Био је одушевљен Александром, играо се с њим жмурке, ваљао по трави и носио га на раменима. Марија Валевска понудила је да остане на Елби, али Наполеон је то одбио и испратио своје госте за Напуљ, где им је раније обезбедио имање.

Двор је коначно добио домаћицу кад се на Елбу доселила Наполеонова сестра Полина. Он је био веома срећан што је дошла у Портоферајо, али познавао је неодмерену природу своје сестре. Изузетно лепа, одувек је привлачила мушкарце и имала бројне љубавнике. Наполеон је од ње захтевао да се на Елби понаша пристојно и да не разбацује новац, јер то може да повреди осећања сиромашних мештана и изазове њихово незадовољство. Желела је да приређује балове и он јој је то дозволио, под условом да ниједан не кошта више од хиљаду франака. Наполеонова сестра приредила је шест балова, од којих су три била под маскама. Један део Млинова преуређен је у мало позориште, у ком је Полина приређивала аматерске представе. Убрзо су становници Портофераја пожелели право позориште, па је Наполеон наредио да се некадашња црква Светог Франческа, која је од 1801. године служила као арсенал, преуреди у театар.

Летиција Бонапарта

На Елбу се доселила и Наполеонова мајка Летиција. Током година победа и славе, као да је наслућивала с каквим невољама ће се носити њен син, говорила је: „Само да то потраје.” Новац од апанаже брижљиво је штедела и улагала у некретнине и накит, тако да је стекла право богатство. Кад је дошло време пораза и изгнанства, била је уз сина. Током дугих вечери, Летиција и Наполеон играли су карте, он понекад непоштено.

„Наполеоне, ви варате!”, рекла би строго Летиција.
   „Мадам, ви сте богати, можете себи дозволити да губите, али ја сам сиромашан и морам да победим”, бранио се војсковођа.

Зар је могуће да је Наполеон био сиромашан? Понео је са собом око три и по милиона франака у злату и сребру, додељена му је годишња апанажа од два милиона, а приходи с Елбе износили су око 350.000 франака. Али, плаћао је малу војску: 650 официра и војника Старе гарде, који су пошли на Елбу, затим, 108 пољских коњаника, 300 добровољаца с Корзике и Елбе и 50 жандарма. Та војска годишње је коштала око милион франака.  С друге стране, његово домаћинство прогутало је око 500.000 франака, а из Париза му нису послали ни сантим апанаже. Пошто француски краљ није поштовао договор, Наполеон је морао да примени строге мере штедње.

Чекајући пролеће 

Тих дана, у једну париску крчму ушла су три војника и тражила четири чаше вина.

„Па, вас је само тројица”, зачудио се крчмар.
   „Само ти донеси, четврти ће доћи.” Кога су чекали војници?

Истог дана кад је Наполеон стигао на Елбу, краљ Луј XVIII, дебео и костоболан, у мундиру британске ратне морнарице, примио је кључеве Париза. С њим су се вратили племићи који су побегли пред вртлогом револуције. Повратници нису имали слуха за промене које су се догодиле у њиховој домовини. Тражили су старе повластице, а њиховој бахатости није било краја. „Ништа нису заборавили и ништа нису научили”, приметио је Таљеран.

Луј XVIII

Понижени и увређени, многи Французи све чешће су маштали о повратку прогнаног цара. Фуше, искусни министар унутрашњих послова, упозоравао је: „Наполеон на Елби је за Француску исто што и Везув за Напуљ.” У дипломатским круговима озбиљно се размишљало о Наполеоновом прогону на неко тропско острво. Они који су се надали његовом повратку у Француску, за свој симбол одабрали су љубичицу. Даме су облачиле хаљине љубичасте боје, а мушкарци су на сатовима носили љубичасте каишеве. Уобичајено питање било је: „Волите ли љубичицу?”, а одговор истомишљеника гласио је: „Вратиће се на пролеће.”

Покрет је временом ојачао, па су се појавили и отворени позиви да се Наполеон врати у Париз. И он је одлучио да још једном заигра на све или ништа. Чим је британски повереник на Елби Нил Кембел отпутовао у Фиренцу код свог лекара, Наполеон је искористио прилику да побегне с острва. Дан пред полазак саопштио је мајци своју одлуку. „Иди, сине мој, и испуни своју судбину.” Било је нечег спартанског у тој жени.

У зору, 1. марта 1815. године Наполеон се искрцао у заливу Жуан, близу Кана. Његов циљ био је повратак у Париз, али без проливене крви. У борби не би ни имао шансу – следило га је око хиљаду људи, а против њега била би бројна војска француског краља. У кратком прогласу саопштио је: „Победа ће доћи пуном брзином, орао и национална застава летеће од звоника до звоника, све до торњева на цркви Нотр Дам.”

Знајући да је Прованса углавном склона краљу, одабрао је пут преко Граса, Гренобла и Лиона. Пре него што је ушао у Грас, пришла су му два сељака и пружила букетић цвећа. Биле су то љубичице – добар знак!   Становници села Сен Боне, у које је стигао 6. марта, били су изненађени малобројношћу Наполеонове војске, па су понудили да му се придруже.  „Не. Моја жеља је да стигнем сам, имам поверење у осећања француског народа.” Да би такав наум успео, било је потребно чудо – и оно се догодило!

Краљев жал за папучама

Пук из Гренобла добио је задатак да ухапси Наполеона. Његов командант наредио је покрет и послао батаљон у сусрет бегунцу с Елбе. Наполеон је строго забранио својим војницима да пуцају. Кад су се супротстављене војске приближиле једна другој, наредио је да се развије тробојка и свира најпознатија песма револуције, садашња француска химна, „Марсељеза”.  Пошао је сам према пушчаним цевима. Пришавши сасвим близу, раскопчао је шињел и рекао: „Ако међу вама постоји војник који би хтео да убије цара, ево ме!” Капетан Рандон из Гренобла повика: „То је он! Пали!” Ниједна пушка није опалила. После неколико секунди страшне тишине, заорио се узвик: „Живео император!” Војници су појурили ка Наполеону, радосно вичући и машући капама, тражећи да га додирну.   Кад се вратио својим пратиоцима, кратко је рекао: „Све је сређено. За десет дана бићемо у Тиљерију.”

Краљев брат, гроф Д’Артоа одјурио је у Лион да се стави на чело војске у том граду. Поред њега био је некадашњи Наполеонов маршал Жак Макдоналд. После смотре, маршал је одржао ватрени говор и повикао:   „Живео краљ!” Завладао је мук. Гроф је пришао једном од војника, поразговарао с њим и замолио га да поведе узвик лојалности краљу. Није вредело, опет мук. Гроф је сео у кочију и побегао у Париз. Исте вечери, грађани Лиона приредили су Наполеону свечани дочек.

Сад је Луј XVIII послао маршала Мишела Неја, „најхрабријег међу храбрима”, да зароби узурпатора.
   „Ваше величанство, донећу га у гвозденом кавезу”, обећао је маршал.
   „Нисам му тражио да то каже. Наполеон у гвозденом кавезу? Па, не бих волео да имам такву птичицу у својој соби”, рекао је краљ.

Како се приближавао Наполеону, маршалова одлучност је слабила. У Паризу је већ почело колебање, а ни краљ није показао жељу да с војском пође у борбу. Поред тога, његова жена често се у сузама враћала с двора.  Старо племство омаловажавало је добродушну маршалицу, јер јој је мајка била собарица. Онда је добио Наполеонову поруку: „Дођите к мени у Шалон. Примићу вас као оног дана после Бородина.” И маршал се вратио свом цару. Тих дана кружио је по Паризу шаљиви летак у коме Бонапарта поручује Лују да му не шаље више војника, пошто их већ има довољно.

Током ноћи 19. марта краљ је напустио Париз. Један његов ковчег успут је украден, па се поверио Макдоналду: „Оно за чим највише жалим су моје папуче. Већ су се обликовале по мојој нози.” Путујући даље у Белгију, сигурно је помишљао на Велику револуцију и неуспело бекство свог брата Луја XVI у Варен.

Ујутро, 20. марта 1815. године, стара Наполеонова послуга ушла је у Тиљерије да припреми царске одаје и с тепиха уклони љиљане (симболе краљевства) пришивене преко пчела (симбола царства). Увече, праћен светином, Наполеон је ушао у Париз. Почела је чувена „владавина од сто дана”, чији се последњи чин одиграо на бојном пољу код Ватерлоа.

Битка код Ватерлоа

Тако се завршио једини Наполеонов поход у коме није проливена ни кап крви, познат као „други царев долазак”. Била је то и револуција, која је по други пут срушила бурбонску династију, потврдила да се точкови историје не могу враћати и да се на друштвене и политичке промене мора озбиљно рачунати. У наше време такве револуције често добијају називе по цвећу, које револуционари бирају за симбол ненасилне борбе. Примери су португалска Револуција каранфила 1974. године, грузијска Револуција ружа 2003. године, па Револуција лала у Киргистану 2005. године и недавна Јасмин револуција у Тунису. Мада догађаје из марта 1815. године историчари не називају револуцијом љубичица, правде ради треба рећи да је љубичица прва међу цвећем била симбол једне револуције без крви.

РОЂАК ИЗ ШТАЛЕ
   Од животиња, Наполеон је највише волео коње. Поносио се својом ергелом, од које се није одвојио ни кад је прогнан на Елбу. Био је принуђен да штеди, али коњима није смело ништа да недостаје. Чак је, уместо неког од најбољих француских доктора, као свог лекара на Елбу повео бившег хирурга царских ергела Фуроа.
   На Елби су били Торис, сребрносиви персијанер, поклон руског цара, који га је носио за време похода на Русију, затим Интендант, бели нормандијски ат, на ком се појављивао на смотрама и парадама, а кога су војници одмила звали Коко, па андалузијски риђан Кордоба, миљеник Марије-Лујзе. Посебну пажњу Наполеон је поклањао Роатлеу, коме је у бици код Лицена ђуле откинуло комад коже са скочног зглоба. Увек би му мазио зглоб на коме никада поново није израсла длака. Више од других волео је Ваграма, сивог арапског коња кога је јахао за време истоимене велике битке. Сваки пут давао му је коцку шећера и уз пољубац говорио: „Узми, рођаче”.

---

Аутор:  Срђан Старчевић

Извор: