Наполеон се 7. септембра, 1812. суочио са Русима у бици која му је омогућила улаз у Москву. Међутим, када је након тријумфа кренуо назад, суочио се са нечим много горим – „руском зимом“.
Године 1807. Руско царство је било принуђено да се удружи са Наполеоном након пораза у бици код Фридланда, али време ће натерати цара Александра I да увиди како је то био неравноправни пакт који га је учинио најобичнијим вазалом.
Битка код Фридланда одвијала се 14. јунa 1807. на око 43 километра од Кенигзберга. Представљала је највећу битку у рату четврте коалиције. Француска војска под вођством Наполеона је после 23 сата битке остварила одлучну победу над руском војском под вођством Левина фон Бенингсена. До краја битке Французи су овладали бојним пољем, а руска војска се хаотично повлачила преко реке Але. При преласку реке удавило се много руских војника. Том битком завршен је Рат четврте коалиције, а 7. јулa 1807. Русија и Француска склопиле су Тилзитски мир. Фридланд је данашњи руски град Правдинск.
Тилзитским миром, Руси су пристали да прекину трговину са Енглеском – ово је био део блокаде коју је Наполеон увео да економски угуши свог вечитог ривала. Тако је Русија престала да извози резерве дрвета, коже и житарица у иностранство, што је изазвало рецесију и губитак хиљада радних места.
Тилзитски мир представља два споразума које је потписао Наполеон у Тилзиту у јулу 1807. после победе код Фридланда. Први споразум су потписали Наполеон и руски цар Александар I Романов 7. јула 1807. године. Уговор, који је остао на снази до Наполеонове инвазије на Русију 1812, подразумевао је и савезништво, а Наполеон се, поред осталог, обавезао да неће прогонити Црногорце због њихове борбе против Француске. Други споразум је Наполеон потписао са Пруском само два дана касније. Тилзитским миром Пруска је изгубила цело подручје између Рајне и Лабе и већи део земаља стечених деобом Пољске.
На политичком нивоу, такође су постојале размирице, поготово по питању независне Пољске као главном тачком спора. Игноришући цареве жеље, Наполеон је створио Варшавско војводство на територијама које су у рату одузете од Руса.
Мало по мало, катастрофални рат у Шпанији и поједини порази у Европи распршили су фатаморгану француске непобедивости, тако да је од 1810. цар поново успоставио трговину са Енглезима, изазивајући Наполеона, који се плашио да ће његов пример следити цела Европа.
Французи нису имали други избор него да изврше инвазију на Русију, како би приморали цара Александра да им се поново покори.
Пут у катастрофу
С обзиром на огромну територију Русије и њено бројно становништво, Наполеон је одлучио да окупи невиђену војску од 450.000 људи на пољској граници: француске, аустријске, немачке и пољске контингенте.
Дана 23. јуна 1812. године, огромна војска је прешла реку Њемен и убрзо је постало јасно да поход неће бити блистав. Изненађени и са две главне армије раздвојене, Руси нису желели битку на граници, већ су се повукли према Москви, палећи усеве и житнице Наполеоновим трупама на путу.
Ово је Наполеона довело у дилему: ако је желео да победи Русе, морао би да их гони преко степе, али би га то све више удаљавало од база за снабдевање, излажући његову војску глади и болести. Ипак, цар је одлучио да настави напред, али како су недеље пролазиле, једине борбе које су се догодиле биле су мање позадинске акције, док су Французи упорно настављали напредовање кроз разорену територију. Претворени у мочваре обилним кишама, руски путеви су „заробили“ вагоне за снабдевање. Без хране и лекова, процењује се да је скоро 200.000 царских војника умрло од глади и дизентерије, пре прве велике битке у Смоленску седам недеља након почетка инвазије.
Царска војска с друге стране се повлачила све док није стигла до града Бородина, где је нови главнокомандујући Кутузов распоредио своју војску за битку која ће одлучити о судбини Москве. Било је то 7. септембра 1812. године.
Почетак битке
Окружење које су Руси одабрали за битку, састојало се од низа села распоређених на обалама реке Колоче. Руске линије су се стационирале на брдима утврђеним земљаним насипима који су на брзину ископани дан пре борбе. 133.000 француских војника стајало је насупрот 155.000 руских.
Иако је маршал Даву покушао да убеди Наполеона да треба да крене у напад на руско крило и тако избегне крвави фронтални напад, цар је сматрао да је за такав маневар немогућ, па је сковао најједноставнији план: да нападне руску левицу, а затим центар.
Битка је почела у 6:00 када је француска батерија испалила први хитац на село Горки, штаб Кутузова, започевши француско напредовање дуж целе линије. Прве жртве офанзиве били су припадници руске гарде у селу Бородино, који су се нашли на погрешној обали Колоче, одакле су морали да се повуку уз велике губитке.
Затим је на ред дошла руска левица којом је командовао Петар Багратион, чије трупе су формирале обрнути троугао јужно од града Семионовског. Сав бес Давуовог корпуса пао је на 22.000 Француза, ипак, и поред брзог продора и напредовања, они су у једном тренутку били однесени ватром топова, па су морали да се повуку.
У међувремену, с његове десне стране одвијао се напад подршке пољских дивизија кнеза Поњатовског, који је заустављен контранападом друге руске линије, која је укључивала 10.000 милиционера наоружани копљима и секирама.
Борба је постајала све интезивнија све док није постала млин за месо која је апсорбовала снаге обе стране. Губици су били такви да је Кутузов био приморан да пошаље део својих трупа на захтев Багратиона, који је био одлучан да обузда растући француски притисак. Током једног од ових контранапада, Багратион је задобио смртоносну рану док је јахао на челу. Губитак тако вољеног генерала подстакао је незадовољство међу војницима, који без врховне команде нису добро координирали своје нападе.
Охрабрени успехом, Наполеонови војници су покушали да наставе напредовање на север, али су налетели на непробојни руски зид код Семионовског. Линија је упркос страшном француском бомбардовању, одбила све нападе француске коњице, спасавајући тако Русе од катастрофе.
У том критичном тренутку, Наполеонови маршали су га молили да пошаље своју царску гарду да разбије руски фронт, али је он тај предлог сматрао глупошћу.
Међутим, битка још није добијена, пошто је у центру војске стајало брдо начичкано топовима, које се и даље супростављало напредовању Француза. Био је то петоугаони насип опремљен са бројним топовима и заштићен десетинама бунара са оштрим дрвеним кочевима изнутра прекривеним грањем.
Први напад је уследио убрзо након Багратионове смри. Укупно 6.000 Француза јурило је уз падину, упадајући у замке и упуштајући се у борбу са руским артиљерцима, који су бранили своје топове. Французи су били „однесени“ руским гелерима, који су борбу претворили у крвопролиће. Руска пешадија је тада охрабрена генералом Јермоловим кренула у напад, потискујући Французе на другу страну Колоче.
Руска лака коњица, која је на почетку битке прешла реку Москову, сада је напала непријатеља који је остао у околини Бородина. Под командом атамана Платова, хусари и козаци су натерали француску пешадију да се заустави, што је изоловало подршку Моранду, усамљеним пред руским контранападом.
Завршни јуриш почео је у 14:00 часова
Подржана артиљеријским рафалима, француска пешадија се поново попела на брдо прекривено мртвима, док су француски и немачки хусарски одреди поделили руску линију и дошли им са леђа.
Овим одлучним нападом битка је завршена. Разбијени, али не и уништени, Руси су се повлачили све док нису заузели нове одбрамбене положаје са обе стране московског магистралног пута. Превише исцрпљени да би их јурили, Французи су се бринули за своје рањенике у бици која је постала најсмртоноснија у свим ратовима које је Наполеон предузео.
Концентрација тако великог броја трупа на бојном пољу од само 6 км2 изложила је војнике страшној ватри шрапнела, која је покосила читаве јединице на положајима. Штавише, заробљено је само 2.000 војника, при чему су обе стране погубили све рањенике који су им пали у руке. После дванаест сати борбе, дан је завршен са приближно 30.000 француских и 50.000 руских жртава.
Кутузов је покушао да свом суверену представи овај покољ као руску победу, уверавајући га да су Французи пропатили исто или више од Руса. Али његово наређење да се повуче исте ноћи јасно показује у каквој су се позицији нашли.
На овај начин се царска војска повукла изван Москве, коју су њени грађани евакуисали. У напуштеној престоници Русије, Наполеон је наишао на одбијање цара да постигне споразум о миру, а са одсеченим путевима за снабдевање, глад међу војницима је била све већа.
Последњи ексер у француском ковчегу били су пожари који су избили широм града: било због непажње трупа или од паликућа које је платио гроф Ростопчин (градоначелник Москве), град је горео четири дана.
Потпуно деморалисани, француски војници су се нашли у још незавиднијем положају када је руска добила појачање. То је био тренутак када су сви схватили да је инвазија пропала: Наполеон је покушао да се повуче на југ, тражећи пут који би га одвео до нетакнутих градова и места, али када га је Кутузов зауставио код Малојарославеца, па није имао другог избора него да побегне разореним Смоленским путем.
У новембру је пао први снег и температура је постепено опадала све док није достигла -21º. Константно нападани од стране козака, број Француза се полако смањивао. Глад, болсети и промрзлине су додатно допринеле коначном збиру, а прелазак реке Березине био је посебно драматичан: њих неколико хиљада упали су у залеђене воде док су се импровизовани дрвени мостови ломили под њиховом тежином.
Од 100.000 људи који су напустили Москву 18. октобра, само 25.000 је стигло до Њемена у децембру. Сенка велике војске која је напала Русију шест месеци раније.
Наполеон се вратио у Париз и на брзину формирао војску са којом се 1813. суочио са Русима, Швеђанима, Аустријанцима и Прусима, али је поражен код Лајпцига, након чега је морао да оде у изгнанство на Елбу.
Извор:
On June 24, 1812, the Grande Armée, led by French Emperor Napoleon Bonaparte, crossed the Neman River, invading Russia from present-day Poland. The result was a disaster for the French. The Russian army refused to engage with Napoleon’s Grande Armée of more than 500,000 European troops. They simply retreated into the Russian interior. The Grande Armée did not have the supplies or the distribution networks required for such a long march. French strategists assumed the Grande Armée would be supplied by wagons, or would be able to gather supplies as they went. Russian roads, however, were in very poor condition, making it very difficult to transport supplies. The Grande Armée also failed to prepare for Russia’s harsh winter. Its troops were not dressed or trained for the kind of weather they faced. The invasion lasted six months, and the Grande Armée lost more than 300,000 men. Russia lost more than 200,000. A single battle (the Battle of Borodino) resulted in more than 70,000 casualties in one day. The invasion of Russia effectively halted Napoleon’s march across Europe, and resulted in his first exile, to the Mediterranean island of Elba.
ΙΣΤΟΡΙΑ 
_-_Google_Art_Project.jpg){kind=link}
You must be logged in to post a comment.