Прича о највећем издајнику у историји

Пошто је бројност и издаја и издајника током последњих пет „писмених“ миленијума огромна, да не идемо дубље у прошлост о којој немамо писане податке — човек стварно мора да буде посебна врста гњиде па да уђе у историју као највећи од свих издајника, као синоним за издају…

Издаја, као појава, вероватно своје корене вуче из доба примитивних родовских заједница у којима су људи живели пре изума цивилизације, када смо били ловци-скупљачи, сточари, коначно и земљоделци. Издаја није нестала када смо створили цивилизацију: шта више, цивилизација је устростручила број издајника.

Пошто говоримо о десетинама хиљада година еволуције људског друштва, говоримо и о непрегледним хордама „проданих душа“ које су учествовале у „забијању ножа у леђа“ својим породицама, родовима, племенима и народима. Издаја нема увек исти облик, не настаје увек у истим околностима, нити издајници увек делују у складу са идентичним побудама. Облици, околности и побуде се мењају, можда су чак увек различити, али суштина издаје, као и издајника, остаје увек иста.

_{Битка код Термопила фото: atanasstoykov.artstation}

Издаја је најгори облик људског понашања, јер имплицира деловање против заједнице којој човек припада, а у корист неке друге која врши ову или ону форму агресије. Издајник користи поверење своје заједнице, и изневерава то поверење, како би себи прибавио неку корист. Као што рекосмо, шта је та корист зависи од поменутих околности и побуда, али есенција је иста: корист је корист, као што је и издаја — издаја.

Дакле, будући да је бројност и издаја и издајника током последњих пет „писмених“ миленијума огромна, да не идемо дубље у прошлост о којој немамо писане податке — човек стварно мора да буде посебна врста гњиде па да уђе у историју као највећи од свих издајника, као синоним за издају, као Јуда пре Јуде.

Јер овде није реч о Јуди, човеку који је издао Сина Божијег за шаку сребрњака. Реч је о другој особи, о људском бићу рођеном на нашем поднебљу, на тлу нашег полуострва, на простору Балкана, бићу које је издало свој народ. Реч је о Ефијалту.

Термопилска битка — коју називају и Битком код Термопила (Термопиле значи „огњене капије“) — једна је од најславнијих у читавој историји људскога рода. Свакако је најчувенија битка антике, што посебно даје на њеном значају ако узмемо у обзир у каквој је конкуренцији крунисана: ту су Маратонска битка, Битка на Гранику, Битка код Иса, Битка код Гаугамеле, Битка код Кане, Битка код Заме, Опсада Алезије, Битка код Фарсала, Битка код Акцијума, да не идемо даље.

А ипак, упркос свим тим историјски можда далекосежнијим и утицајнијим бојевима, будући да се ова окончала пировом победом Персије, ево, две и по хиљаде година након Термопила (заправо тачно 2.498 година, тек ће за два лета бити тачно два и по миленијума) те су битке пале у заборав (за Гаугамелу ће знати љубитељи историје, али не и „прости пук (народ)“ док скоро свако дете зна за Термопиле, зна за три стотине храбрих Спартанаца који су се супротставили стотинама хиљада Персијанаца (Херодотових два милиона и сто двадесет четири хиљаде војника под Ксерксовом палицом просто нису реална цифра), зна за њихову жртву, зна за Ефијалтову издају.

_{Ксерк I фото: about-history.com}

Или можда за њу не знају сви? Колико је у ствари широј јавности, ако тако можемо да кажемо, позната околност под којом је трећега дана тог боја дошло до слома спартанских борбених редова и до пораза њихове омалене али моћне силе? Уместо да одмах образложимо те околности, далеко је прикладније да кренемо испочетка јер то што сви можда нешто знају, не значи да знају све детаље.

Укратко, 492. године пре Христа почела је Прва персијска инвазија на Грчку која се две године доцније окончала њиховим поразом; Атињани су их тукли у Маратонској бици (која до данас живи у истоименој атлетској дисциплини, али која као битка масама није позната) и протерали са грчког тла. Десет година требало је големом, непрегледном Персијском царству (на пет и по милиона квадратних километара, између Египта и Индије те Кавказа и Арабије, живело је између седамнаест и тридесет пет милиона људи, скоро половина укупне ондашње људске популације) да се накани да наново крене у правцу егејских обала, у правцу династији Ахеменида најближој Европи.

Ахемениди су у том тренутку тек седамдесет година владали царством, и опстаће све до 330. када ће им Грк по имену Александар доћи главе у већ поменутим биткама на Гранику те код Иса и Гаугемеле. Али седамдесет година није мало, посебно у то време, и посебно ако се има у виду да су створили високоефикасну државу којој није било равне у свету. Сви су дрхтали пред њеном силом, сви су повијали леђа, сви су клечали и молили за милост, сви, осим Грка.

Грци се нису повијали, нису клечали, нису молили за милост. Напротив, Грци су одлучили да се боре за своју слободу, против те силе која је нагрнула на њих, намерена да „поништи“ Хеладу. Такође су схватили, да традиционалне грчке свађе међу пријатељима, супарништва међу полисима, зађевице међу крајевима, морају да престану истог тренутка. Барем су то схватили у Атини и Спарти и још шачици места, јер нису сви Грци нажалост одлучили да се боре: Македонија је била персијски вазал, док су грчке државице по Тесалији, Етолији, Епиру, Беотији, па чак и деловима Пелопонеза, биле „неутралне“.

_{Темистокле фото: aventurasnahistoria}

Тада је Темистокле — славни политичар и генерал, припадник једне нове врсте атинских државника који нису долазили из племићких редова већ су се на врх друштвене лествице попели током ране фазе атинске демократије — предложио општу савезничку стратегију.

Будући да је персијски цар Ксеркс најезду покренуо са великом копненом војском али и са страшном ратном морнарицом која ју је пратила, Темистокле је сугерисао да би најбоље решење било да се изврши синхронизовано блокирање и једне и друге: да се њихов продор на копну заустави у тактички повољном Термопилском кланцу, а да се истовремено персијска флота блокира у мореузу код рта Артемизиј на острву Еубеји.

Тако је дошло до истоимених битака, копнене Термопилске и поморске код Артемизија; географски, пошто је обала тада била тик уз кланац (данас је нешто даље), ова два боја вођена су малтене у видокругу једна другој. Обе су трајале три дана, али је време њиховог одигравања предмет спора. Неки тврде да су се обе одиграле буквално у исто време, од 8. до 10. септембра 480. године. Други кажу да се Битка код Артемизија водила 7. августа, а у Термопилском кланцу тринаест дана касније, 20. дана тог месеца. Како год да било, обе су окончане победама Персије. Али пирове су то победе биле.

_{Поморска битка у античко доба фото: pinterest.com}

Док се на мору 271 грчка трирема, на којима је било 4.065 морнара и 46.070 веслача, сукобила са 1.207 персијских ратних бродова на којима је било 36.210 морнара и 205.190 веслача (тако је барем било на почетку похода, али су пре саме битке Персијанци изгубили трећину бродовља у олујама) — на Термопилима је било три стотине чистокрвних спартанских ратника предвођених краљем Леонидом, и још седам хиљада савезничких војника, наспрам силе која је бројала између сто и сто педесет хиљада људи.

Спартанци су у кланцу држали персијског душманина пуних седам дана, јер током прва четири битке није ни било. У прва два дана битке Леонида и његови Лакедемоњани успешно су блокирали једини уски пут кроз који је непријатељ могао да прође. Трећег дана битке дошло је до оне поменуте издаје. Један мештанин по имену Ефијалт издао је своју грчку браћу тако што је Персијанцима показао козју стазу којом могу да заобиђу Хелене и да им ударе с леђа.

Леонида, схвативши шта се десило, отпустио је већину војске не желећи да улудо губи мишице које сутра треба да наставе борбу, али сам је остао са три стотине Спартанаца и седам стотина Теспијанаца да им чува одступницу. Остало је и девет стотина спартанских хелота и четири стотине Тебанаца. Ови потоњи су се на крају изгледали предали; сви остали су изгинули, борећи се буквално до последње капи крви.

_{Термопили – последњи спартанци фото: pinterest.com}

Заправо, у прилог тезе да су се обе битке водиле истовремено иде и хронологија наредних догађаја: Темистокле, чувши вест о паду Термопилског кланца, повлачи остатак морнарице на острво Саламину, код Пиреја, пошто је стратегија предвиђала да обе војске изврше блокаду: пропаст једне од њих обесмислила је другу, а хеленска морнарица није смела трпети узалудне губитке. Одмах после тога, међутим, долази до гласовите Битке код Саламине, вођене вероватно 28. септембра исте године, дакле двадесет до тридесет дана након ових које смо малочас описали.

Темистокле је успео да убеди своје сународнике да је нова битка неопходна и да је победа могућа, а и Ксеркс је био жељан одсуднога боја. Грци су потом скупили све могуће бродове које су могли да нађу, па су са својих 371 до 378 пловила ударили на осмоструко јачег душманина. И победили. Победили захваљујући домишљатости Темистокла и Еурибијада, који су за бојиште опет изабрали уски мореуз који је персијску бројчану предност у бродовљу претворио у смртну пресуду: пошто на том скученом простору нису могли да маневришу, настао је хаос, који су Хелени искористили да се са својим мањим и покретљивијим триремама поставе у борбени поредак и ударе свом силом.

_{Битка код Саламине фото: greekcitytimes.com}

Епилог је било неколико стотина потопљених персијских бродова уз свега четдесет грчких. Други епилог је било Ксерксово повлачење у Малу Азију са већим делом војске; војводу Мардонија оставио је да „доврши“ освајање Хеладе, што се наравно није десило пошло је већ наредне године дошло до битака код Платеје (Мардоније ту гине, као и већи део његове војске које опкољена у логору и поклана) и Микале, након којих се персијска армија повлачи да се никада више не врати.

_{Битка код Платеје фото: quora.com}

Прва се водила на тлу континенталне Грчке, док се друга водила на острву Самосу надомак малоазијске обале: дакле, Грци су кренули у офанзиву, мотивисани жељом да заштите и подрже своје сународнике у тамошњим колонијама који су се дигли против ахеменидске превласти. У обе битке Спартанци и Атињани уједињени су тукли душманина, али одмах након победе посејано је семе раздора чији ће крвави листови процветати Пелопонеским ратом шездесет година доцније.

Наиме, Спартанци су предложили евакуацију јонских Грка и њихово враћање у саму Грчку, сматрајући да је немогуће да се они ефикасно штите и бране сваки пут када буду били угрожени. Атињани се нису сложили са тим, понајвише стога, што нису желели да губе своје насеобине на том простору.

Уместо тога, они свим јонским полисима, као и свим полисима другде по Хелади и по егејском острвљу, нуде савез — тако настаје Делски савез са Атином као хегемоном, па га зато зову и Атинском империјом или Атинском таласократијом. Та поморска држава ће поткрај петог века довести у питање војно првенство Спарте, и изгубити, понајвише зато што је Атина врло брзо након оснивања те алијансе почела да силује своје наводне „савезнике“ (кад кажемо „силује“ мислимо у пренесеном значењу; рецимо, Наксосу су уништили флоту и градске зидине те одузели право гласа у савезу када је покушао да изађе из њега; на Лезбосу су из истог разлога побили хиљада угледника а њихову земљу поделили Атињанима).

_{Делски савез- жутом бојом означене су територије под управом Атине фото: wikipedia.org}

Но, шта је било са нашим антихеројем, са највећим издајником икада, са тим рођеним Балканцем који је проклет за сва времена, и од Грка и од не-Грка? Ко је он уопште био? До сада смо се дотакли разлога због којег је у историјским уџбеницима, али ништа о њему као човеку нисмо рекли.

Ефијалт (грч. Ἐφιάλτης, Ефиалтес) — којег Херодот назива Епијалт (грч. Ἐπιάλτης) — био је родом Малијац, и син неког Еуридема. Малијци су били племе које је живело у средишњој Грчкој, тачније на ушћу реке Сперхеј у Егејско море, наспрам најзападнијег дела Еубеје; средиште им је био град Трахин, а данашњи Малијски залив, где се налази Термопилски кланац, њима дугује своје име.

Козја стаза коју је Ефијалт показао Персијанцима, надајући се новчаној награди, била је позната свим мештанима, који су је, по речима Херодота, често користили за нападе на Фокиђане; али никоме другом није пало на памет да о њеном постојању обавести страног агресора који је желео покоравање својој сили, иако се чини да су Малијци били међу оним „неутралним“ Грцима који нису хтели да ратују са Персијом. Његове наде да ће бити богато награђен изјаловиле су се након персијског пораза код Саламине; да ли је Ксеркс збиља намеравао да га обаспе благом у случају успешног исхода похода или не, не зна се.

Оно што се зна јесте то, да је Ефијалт након Саламине побегао у Тесалију, а да је Велики амфиктионски савез потом уценио његову главу (то је била нека врста верске конфедерације свих Грка, која је бринула о законима и правилима ратовања, његовим ограничењима, и томе слично, али и о храмовима Аполона и Деметре; седиште му је било у Делфима, због чега су га звали и Делфски амфиктионски савез; реч „амфиктионија“ дословно значи „савез суседа“).

_{Делфи – центар Амфиктоније (Делфски амфиктионски савез) реконструкција фото: anasynthesis.co.uk}

Убијен је од стране извесног Атенада из Трахина, тек 470. године, пуну деценију након издаје, и то због нечега што није било ни у каквој вези са издајом код Термопила. Спартанци су Атенада без обзира на то богато наградили, а временом су се осветили читавом Ефијалтовом племену.

Наиме, Малијци су 426. замолили Лакедемоњане за помоћ у рату против оближње Етеје; ови су им помогли али су их и окупирали а на месту њиховог града Трахина подигли сопствену колонију — Хераклеју Трахинијску. Током Коринтског рата (395-387) дигли су побуну против спартанске превласти, што је за последицу имало губитак доброг дела њиховог земљишта. Касније су били чланови Кортинског савеза, а већ почетком другог века пре нове ере попримају тесалски идентитет.

Иначе, Херодот пише да су за издају била осумњичена још два човека, Онета из Кариста на Еубеји, син Фанагоре, и Коридал из Антикире. Међутим, само је Ефијалт оптужен. Отац историје сматра да је то довољан доказ његове искључиве кривице, јер „посланици Грка у амфиктионском савету нису уценили главе Онете и Коридала већ само Ефијалтову“.

_{Eфијалт у филму 300 фото: pinterest.com}

Са тим се изгледа слажу и модерни Грци: у њиховом језику је до дана данашњег „Ефијалт“ синоним за издајника, нешто као квислинг или јуда; додуше, реч „ефијалт“ дословно значи „кошмар“. Као историјска личност нема буквално никакве везе са физички издеформисаним Ефијалтом каквим је представљен у графичком роману Френка Милера „300“, по којем је снимљен истоимени култни филм, у којем његову улогу одлично тумачи врсни британски глумац Ендрју Тирнан, човек необично српског презимена, да не кажемо балканског. Фали само „-ић“ па да буде наш.

---

Грчко – персијски ратови

Грчко-персијки ратови (познати и као Међански ратови или Персијски ратови) (499. п. н. е. – 449. п. н. е.) су били серија ратова измећу Ахеменидског царства Персије и савеза грчких полиса предвођених Атином и Спартом. Грчко-персијски ратови су почели устанком грчких градова Јоније против Ахеменидског царства, 499. п. н. е. који је освојио Јонију средином 6. века п. н. е. Устанак малоазијских Грка је евентуално угушен 494. п. н. е. када је грчка флота одлучно поражена у поморској бици код Ладе. Војна помоћ који су пружили побуњеним Јонским Грцима, градови континенталне Грчке били су изговор за евентуални напад Персијског царства против грчких полиса.

Прва инвазија Персије против Грчке, десила се 492. п. н. е. када је персијска флота уништена од невремена код рта Атос. Истовремено персијска војска приморала је Македонију да ступи у вазални однос са Персијом. Следећи напад Персије, године 490. п. н. е., био је упуђен ради кажњавања Атине и Еретрије који су пружили војну помоћ Јоњанима током Јонског устанка. Персијанци су освојили и разорили Еретрију, међутим нису успели да освоје Атину јер су одлучно поражени у Маратонској бици. Персијски цар Дарије I је планирао нови поход против Грчке, али је преминуо 486. године п. н. е. Његов син и наследник, Ксеркс је покренуо велику војску против Грчке 480. године п. н. е. велики персијски напад на Грчку, приморао је хеленске градове да оснују одбрамбени савез на челу са Спартом, 481. године п. н. е. Августа 480. године п. н. е. Ксеркс на челу велике војске је прешао без отпора Македонију и Тесалију и био је приморан да се заустави у Термопилском кланцу на самом улазу јужне Грчке. У том кланцу грчке снаге, предвођене спартанским краљем Леонидом су пружиле огорчени отпор Персијанцима који су претрпели знатне губитке. Персијанци су успели да заокруже и униште грчке снаге после три дана и омогуће улаз у јужну Грчку. Ахеменидска војска је освојила и разорила празну Атину чије је становништво напустило уочи персијског напада. Упркос лаком освајању Атине, персијска флота је одлучно поражена у поморској бици код Саламине и сам Ксеркс је био приморан да се повуче у Азију, остављајући део своје војске под командом Мардонија у Тесалији. Следеће 479. године п. н. е. у бици код Платеје уједињена грчка војска је поразила персијанске трупе док истовремено грчка флота је поразила персијску флоту код Микале, дефинитивно отклонивши персијску опасност од Грчке.

Војни успеси су омогућили Грцима да пређу у контраофанзиву, формирају Делски савез и на челу са Атином ослободе грчке градове Мале Азије и Хелеспонта од персијске владавине. Преко времена Делски савез се претворио у Атинску поморску империју која је интервенисала у персијске провинције Кипра и Египта, изазивајући и промовисући устанке против Ахеменидског царства. Непријатељства измећу Хелена и Персијанаца су трајала до 449. године п. н. е. када је потписан Калијин мир који је окончао Грчко-персијске ратове.

ПЕРСИЈСКА ЕКСПАНЗИЈА

У 7. веку п. н. е. Персија, мала краљевина на југозападном делу данашњег Ирана налазила се у вазалном односу према моћном Међанском царевином која је доминирала просторима данашњег Ирана и била је најмоћнија међу Иранским државама. Године 612. п. н. е. Међанско царство заједно са Ново – вавилонским царством је дефинитивно укинуло Асирско царство заузимајући велике делове Месопотамије и доминирајући великим делом Средњег истока. Нагли успон Персије је почео за време владавине краља Кира II, Великог, (559. – 529. п. н. е.) .

Изглед грчког и персијског војника

Наиме персијски краљ је дошао у отворени сукоб са Међанским царем Астијагом који је покренуо војску против њега. Кир је успео да убеди противничку војску да дигне устанак против сопственог краља и на тај начин је успео да порази Међане и оснује Персијско царсво. У том царству су истакнуту улогу поред Персијанаца играли и сами Међани, што није ни чудо да се у хеленским изворима Персијанци често поистовећују са Међанима. Нагли успон Персије након нестанка Међанског царства је пореметио равнотежу сила на Бликсом истоку. Узнемирени краљ Лидије, Крез је склопио савезништво са Вавилоном и са Египтом како би отклонио Персијску опасност од своје државе. Лидијски краљ је после саветовања од стране Делфског храма одлучио да нападне први Персијанце. У крвавој бици код Птерије, године 547. п. н. е. нико није победио међутим бројна супериорност Кирове војске приморала је Креза да се повуче према главном граду Лидије, Сарду.

Област Птерије, где се одиграла чувена битка 547. год. п.н.е.

У одлучујућој бици код Сарде, 546. п. н. е. Лидијска војска је била потучена до ногу док је сам Крез био вероватно заробљен. На тај начин је освојена Лидијска краљевина која је престала да постоји. Персијанци су наставили после тога са освајњем малоазијске обале Егејског мора, ефикасно стављајући под своју контролу хеленске градове Мале Азије као и острве источног Егејског мора која су изразила лојалност персијском цару.

Године 539. п. н. е. Кир Велики је освојио Вавилон и укинуо је Ново – Вавилонско  царство. На тај начин Персија је постала најснажнија држава на Блиском истоку. Персијанци су према већини процена били прва нација која је била свесна како се влада неким царством где мултиетничка коегзистенције је неопходна да би задржала јединство саме државе. Карактеристично је да су Персијанци показивали велику толеранцију према страним обичајим и верама и били су веома свесни да су владали великим делом света. Сам велики краљ Персијанаца, Кир II, је лично давао такве примере показивајући својим војницима да цене и поштују стране обичаје.

Гробница Кира Великог у Пасаргаду (Иран) од 2004. проглашен за споменик Светске баштине под заштитом УНЕСКО

Снажно толерантан став према освојеним народима омогућио је Персијанцима да прошире своје царство. Кир II је умро 529. године п. н. е. када је највероватније погинуо у војној кампањи против номадског народа Масагета. Кира је наследио његов син Камбиз који је проширио своје царство, освајајући Египат. Камбиз је умро под неразјашњеним околностима 522. године п. н. е. У Персијском царству је уследила династијска криза и борба за власт, из те борбе као победник је изашао племић под именом Дарије. Дарије је имао далеке крвне везе са владајућом династијом, што му је омогућило да легализује своју власт. Дарије је означио Ахемениса као свог и Кировог заједничког претка и дао име Ахеменидска, својој династији.

Дарије прима поклоне у једној од својих раскошних палата. 

Дарије I, је проширио своју царевину на рачун својих северних и источних суседа и током његове владавине Персијско царство је достигло врхунац своје територијалне експанзије. Када је ступио на претсо, нови персијски цар се суоћио са великим бројем устанака, нарочито у Вавилону и у Еламу који били угушени у крвљу. Поред тога Персијско царство се проширило према истоку и северу и достицло свој територијални врхунац. Крајем 6. века п. н. е. Ахеменидско царство се простирало од планиснког ланца Хималаја у Централној Азији до јужне обале Дунава на Балкану, и од античке Етиопије и Либије на Западу до долине Инда на истоку. Дарије осим значајан освајач се доказао поред тога и као веома ефикасана администратор. Персијски цар је коренито реформирао монетарни систем царства. Он је увео заједничку монету, такозвани Дарик, златан новац који је имао циљ да уједини трговачка подручја пространог царства.

Златни новац Дарија I (Дарик)

Међутим таква монетарна политика је истовремено била штетна за економске интересе хеленских градова из разлога зашто златни Дарици су имали већу вредност од хеленског новца. Поред монетарне политике Дарије је насупрот Кира, неговао профил чврстог и строгог владара, чинећи његову владавину потпуно апсолутистичком и ефикасно централизујући споствену власт. Крајем 6. века п. н. е. Ахеменидско царство Персије је било највеће царство у дотадашљој историји човечанства и његове армије су се сматрале непобедивим.

ЈОНСКИ УСТАНАК

Грчко-персијски ратови трајали су педесет година, са дужим или краћим предасима (499.-449. године п. н. е.). Сукоби су почели када су Грци у Малој Азији покушали да се ослободе персијске власти. Побуна коју су подигли под вођством града Милета позната је у историји под називом Јонски устанак (499.-494. године п. н. е.). Знајући да се сами не могу изборити с огромном персијском војском, побуњеници су потражили савезнике у Грчкој. Најпре су се обратили Спарти као најмоћнијем полису. Позвали су Спартанце да освоје Азију и персијску престоницу Сузу, где их је у царским ризницама чекало богатство достојно бога Зевса. Спартански краљ је упитао милетске изасланике колико траје пут од обале Мале Азије до Сузе. Када је сазнао да је за то потребно три месеца, одбио је да помогне побуњеницима. Они су се потом обратили Атињанима, који су послали 20 тријера, лако наоружаних бродова.

Битка код Милета (уметничка представа)

Побуњеници су у почетку имали доста успеха. Устанак се нагло ширио. На југу је захватио острво Кипар, а на северу градове на обалама Хелеспонта и Пропонтиде. Персијски цар Дарије морао је брзо да реагује. Усклађеним акцијама три велике војске успео је да са свих страна опколи Милет, средиште побуне. Одлучујућа битка одиграла се 494. године п. н. е. код острва Ладе на улазу у милетску луку. Персијска флота, састављена од египатских и феничанских бродова, разбила је хеленске снаге; Милет је освојен и спаљен. Ови догађаји означили су слом Јонског устанка.

МАРАТОНСКА БИТКА

Неколико година после слома Јонског устанка Дарије I је преузео велики поход на Хеладу. Изговарао се да жели да казни Атињане јер су пружили помоћ побуњеницима. Толико је жудео за осветом да је, према предању, једном свом робу наредио да га за време сваког обеда подсећа на Атињане. Даријева права намера била је, у ствари, да освоји читаву Хеладу.

Битка на Маратону (уметничка представа)

Персијска војска је 490. године п. н. е. прешла Егејско море и искрцала се на Маратонском пољу у Атици. У боју који се ту одиграо победу су однели Атињани иако су њихове снаге биле знатно малобројније. Када је у зору дат знак за борбу, атински војници су јурнули на Персијанце. Последњих неколико десетина метара су претрчали, да би што више смањили учинак прецизних варварских стрелаца. Грчки историчар Херодот бележи да су Персијанци помислили да су Атињани полудели, угледавши их где нападају трком, без стрелаца и коњице. Потом су напали варваре с леђа. Персијанци су почели у нереду да се повлаче; Атињани су их гонили и убијали. Претрпевши велике губитке (у боју је погинуло 6400 Персијанаца и само 192 Атињана), Даријеве снаге су се на крају докопале својих бродова и повукле из Грчке. По предању, један атински војник (Филипидис) је претрчао 42 км од Маратонског поља до Атине да би грађане известио да су победили. Дошао је до Атине и рекао: „Победили смо!“ Истог тренутка је издахнуо. Од тог дана се у његову част и част бораца на Маратонском пољу, стари Хелени су направили игру која се зове „маратон“, која се и дан данас изводи на Олимпијским играма.

Слика Лук Оливера Марсона – Филипидес перноси вест о победи на Маратону атинским грађанима

У годинама после маратонске битке, водећа улога у политичком животу Атине припала је чувеном државнику Темистоклу. Он је поставио темеље атинске поморске моћи. Захваљујући открићу нове среброносне жиле у рудницима на југу Атике, државна благајна је била пуна новца. Темистокле је еклесију успео да убеди да се тај новац, који је требало да буде подељен Атињанима, употреби за изградњу 200 тријера. Ови бродови, на којима почива снага Атине, чинили су окосницу хеленске флоте која се у следећим деценијама борила против Персијанаца.

ТЕРМОПИЛСКА БИТКА

Кад је персијски цар Ксеркс I чуо колико га малена армија чека мислио је да ће се Грци сами повући и причекао је три дана. Четвртог дана је наредио да се пролаз освоји. Грци су цели пролаз прекрили фаланга формацијом, што значи формацијом међусобно прекривених штитова из којих вире дуга копља. Та формација је слична јежу. Персијанци нису могли проћи кроз ту дефанзивну формацију. Персијанци су углавном били лаганије наоружани са слабијим оклопима. Дисциплиновани Спартанци су оркестрирано извели неколико пута мало повлачење са брзим повратком у ранију позицију задајући тим брзим маневрима огромне губитке лако оклопљеним и наоружаним Персијанцима. Због терена Персијанци нису могли да опколе Грке, тако да њихов далеко већи број није долазио до изражаја. Херодот је писао да су персијске стреле заклањале небо.

Битка код Термопила (300 спартанаца)

Другог дана битке опет су Грци побили огроман број Персијанаца. Затим је персијски цар Ксеркс I одлучио да пошаље легендарне „Персијске бесмртнике“ (елитна краљевска гарда). Али ни они нису имали довољно снаге да разбију грчку формацију фаланге. И бесмртници се повлаче са тешким губицима.

После другог дана битке, један Грк је побегао код Персијанаца и одао је посебан пролаз кроз Термопиле, који Персијанци могу користити да би прошли. Тај посебни пролаз бранило је 1000 Грка, али није се очекивало да би Персијанци туда кренули. Изнанађени Персијским нападом Грци су пружили кратак отпор и повуки се у планине. Персијанци тако прођоше кроз пролаз.

Статуа Леониде у Спарти (на споменику је исписано “Μολων λαβε“ што у преводу значи “Дођи и узми“ и представља одговор Леониде персијском цару Ксерксу I на предлог његових емисара да преда оружјр пре почетка битке на Термопилима. 

Леонида је закључио да даљњи отпор неће бити плодан, па 11. августа 480. п. н. е. отпушта све грчке војнике осим Спартанаца и Теспанаца. Битка је била изузетно брутална. Кад се број бранилаца пролаза смањио повукли су се на мало брдашце у најужем делу пролаза. Тебанци су се предали Персијанцима. Након што су им поломљене дуга копља Спартанци и Теспанци су наставили да се боре са кратким мачевима (што су они изузетно ретко радили). Иако су Грци побили мноштво Персијанаца, Леонида је убијен. Спартанци настављају битку да обране његово мртво тело. Када су остали без мачева борили су се као звери рукама и зубима.

Последњи спартанци побијени персијским стрелама (уметничка представа)

Остало је записано да су се Персијанци смртно плашили и ненаоружаних Спартанаца. Задње Спартанце побише кишом стрела.

БИТКА КОД АРТЕМИЗИЈА

Битка код Артемизија вођена је 11. августа 480. п. н. е., у исто време кад и Термопилска битка. Била је то тродневна поморска битка код рта Артемизиј, између савеза грчких градова и Персије. Та битка је део Грчко-персијских ратова. Грци су располагали са 300, а Персијанци са 500 бродова. Артемизиј је северни рт на острву Еубеја.

Удружена грчка флота располагала је укупно са 333 ратна брода, од тога са 127 трирема (ратних бродова са 3 реда весала) из Атине и Платеје, 40 из Коринта итд. Атињани су били највештији у Грчкој у поморству и поморским биткама. Ипак да би очували јединство флоте дозвољавају да флоту води Еурибијад из Спарте. Грци су планирали да пресретну персијске бродове на северу осрва Еубеје.

Битка код Артемизија (уметничка представа)

Атински командант Темистокле је евакуисао становнике Еубеје. Персијанци су послали 200 бродова јужно од Еубеје. Хтели су Грцима затворити пролаз и ухватити их у клопку. Доушник открива Грцима тај план, па Грци шаљу флоту усусрет персијској флоти. Грци су имали мање бродова, али бродови су им имали јаче кљунове, па су тако лакше потапали персијске бродове. Грци победише и заробише 30 персијских бродова.

Персијска флота се повукла преко ноћи, настављајући да кружи око Еубеје. Захватило их је јако невреме и потопило 200 персијских бродова. Следећег дана долази још 59 грчких бродова, па уништише и неколико персијских извиђачких бродова.

Трећег дана 11. августа 480. п. н. е. долази до велике битке код северног рта Еубеје Артемизија. Персијанци су имали више бродова и покушали су то искористити да ухвте у замку грчку флоту. Заузели су полукружну борбену формацију, да би онемогућили грчким бродовима повлачење. У Битки побеђује Персија, а пола атинске флоте је уништено.

БИТКА КОД САЛАМИНЕ

Битка код Саламине, највероватније вођена 28. септембра 480. п. н. е., је поморска битка између удружене флоте грчких полиса и персијске флоте, највећа и најславнија поморска битка старог доба. Битка је вођена близу Атине, у уском пролазу између острва Саламине и Пиреја, у Грчкој. Персијанци су имали далеко више бродова, међутим, захваљујући већој покретљивости својих бродова Грци су однели одлучујућу победу над моћнијом персијском флотом. Ова битка означила је прекретницу Грчко-персијског рата, јер након ње персијски цар Ксеркс I повлачи већину своје армије назад у Персију.

Након Термопилске битке и неодлучене поморске битке код Артемизија, вођених истовремено 11. августа 480. године пне, Атињани беже на острво Саламину, Персијанци заузимају и пале Атину, а грчка флота стиже до Саламине. Спартанци су желели да се врате на Пелопонез и да затворе зидом Коринтски пролаз, који у дужини од 6 км дели полуострво Пелопонез од остатка Грчке, да би спречили копнени продор Персијанаца до њега. Међутим, заповедник Атињана Темистокле успео их је уверити да зид ништа неће значити све док је морнарица у стању да превози и снабдева персијску армију.

Темистокле

Иначе, расправа Темистокла и Спартанаца вођена је око пророчанства из делфског пророчишта које је неодређено казивало да ће Саламина „донети смрт жениним синовима“ и да ће Грци бити спашени „дрвеним зидом“. Темистокле је интерпретирао дрвени зид као флоту бродова и тврдио је да ће то донети Персијанцима смрт. Неки Атињани су то предвиђање схватили дословце, па су се забарикадирали дрвеним зидом на улазу у Акропољ. Персијанци су олако разбили тај зид, њих побили, а Акропољ запалили.

Изглед Атине после грчко – персијских ратова

Према Херодоту, удружена грчка флота имала је између 366 и 378 бродова. Номинални командант је био Спартанац Еурибијад, а стварни Темистокле. Спартанци су имали мало бродова, али с обзиром да су себе сматрали природним вођама било које заједничке грчке војске захтевали су да њиховом генералу припадне команда над флотом. Од укупног броја бродова, 180 је било из Атине, 40 из Коринта, 30 из Егине, по 20 из Халкиде и Мегаре, 16 из Спарте итд.

Много већа, персијска флота, имала је, према различитим историјским изворима, између 600 и 850 бродова. У почетку инвазије она је бројала преко 1200 бродова, али су многи бродови изгубљени у олујама Егејског мора и код Артемизија. Међутим, многи антички историчари у својим списима ипак тврде да су Перисјанци успели да попуне своју флоту до броја од око 1000 до 1200 бродова. Персијанци су одлучили да униште грчку флоту крај Саламине, па се и сам персијски цар Ксеркс I припремио да испрати тај призор са обале. Еурибијад и Спартанци су наставили свађу са Темистоклеом о нужности битке код Саламине. Они су желели да се боре ближе Коринту, да би у случају пораза могли да се повуку на главно копно или да се потпуно повуку и чекају да их Персијанци нападну копненим путем. Темистокле је тврдио Еурибијаду да никакви зидови неће помоћи ако персијска флота опстане. Бојећи се да ће бити надгласан од стране Спартанаца, Темистокле се одлучује на трик. Шаље уходу персијском цару, да би он поверовао да се Грци нису сложили око места прихватања битке и да ће се повлачити током ноћи. Ксеркс I блокира западни пролаз, тако да се грчки бродови не могу извући. Тиме су Спартанци били ометени да промене Темистоклов план. Током ноћи персијски бродови су претраживали залив не би ли спречили грчко повлачење, до кога није ни дошло.

Следећег јутра (највероватније 28. септембра), Персијанци, изморени потрагом за грчким бродовима за које су очекивали да ће покушати да се пробију кроз блокаду на запад, запловили су у теснац у одлучујући напад. Коринтски бродови се нису повукли и тиме увлаче персијске бродове још дубље у теснац. Дуго се ниједан грчки брод није усудио да нападне, а онда је једна тријера својим ојачаним кљуном ударила у водећи персијски брод.

Битка код Саламине

Као и код Артемизија, бродови бројније персијске флоте нису могли маневрисати на уском простору што је олакшавало атинским бродовима да их уништавају својим моћним кљуновима. Персијанци су покушавали да окрену своје бродове, али јаки ветар их је у томе спречавао. Они који се нису могли окренути, остајали су блокирани осталим персијским бродовима и заглављивали су пролаз. Грчки и персијски бродови су разбијали једни друге при чему се местомично све претварало у битку попут оне каква би била вођена на копну. Стреле и копља летјели су са брода на брод. Главни персијски адмирал Аријамен је својим бродом ударио у Темистоклеов брод, али у бици прса у прса један Грк убија Аријамена.

ДаријеI  са узвишења изнад Саламинског залива посматра пропаст своје флоте

У уски залив могло је ући само стотинак персијских бродова. Грци би их уништили и онда је могао упловити нови талас бродова који би такође био уништен. Најмање 200 персијских бродова је потопљено. Атински командант Аристид преотима од Персијанаца острвце Пситалеју на коме су побијени сви Персијски бесмртници, који су се на њему затекли. Према Херодоту, Персијанци су имали јако велике губитке јер, за разлику од Грка, многи нису знали да пливају, а и они који су допливали до обале побијени су. Ксеркс је уништавање своје флоте све време гледао са обале са златног трона.

Победа Грка означава прекретницу Грчко-персијског рата, јер после ње персијски цар Ксеркс И повлачи већину армије у Персију бојећи се да ће Грци уништити и бродове који су служили као мост преко Хелеспонта (Дарданела), који је спајао Азију и Европу. Ксеркс I се вратио у Персију оставивши у Грчкој окупационе трупе под командом Мардонија. Мардоније је поново окупирао Атину, а савез грчких полиса ратовао је против њега у биткама на Платеји и Микалама 479. године п. н. е.

Есхил, који је и сам учествовао у ратовима, написао је о рату комад „Персијанци“. Битка код Саламине означава спас за Грчку од персијске опасности, али та битка има и шири значај, победу европске силе над азијском и појаву Западне цивилизације као главне силе света.

БИТКА КОД ПЛАТЕЈЕ

Битка код Платеје, августа 479. п. н. е. била је битка савеза грчких полиса и Персије. То је била битка за сам опстанак грчких полиса, па су прикупили довољно велику војску и победили. После битке код Платеје персијска армија се повлачи у Малу Аазију и тиме се завршавају Грчко-персијски ратови. Никад више Персија није покушала инвазију Грчке. После битке код Саламине, Ксеркс I се враћа у Персију, а у Грчкој оставља Мардонија на челу окупационих персијских трупа. Мардоније је нудио Атињанима самосталну аутономну владу и персијску помоћ у обнови града. Атињани су такав споразум одбијали и тражили су помоћ Спарте у наставку ратовања. Међутим Спартанци су били више заинтересирани за обрану Пелопонеза. Због Атинског одбијања Мардоније још једном окупира Атину, али Атињани још једном одбијају такав мировни споразум. Спартанци су најпре оклевали, али онда шаљу 40.000 људи под командом Паузијана. Спартанци су знали значај битке, која се очекује. Очекује се битка за сам опстанак грчких полиса. Кад је Мардоније схватио о каквој сили се ради освојио је Атину по трећи пут и онда се повукао према Теби да би ту дочекао Грке.

Битка код Платеје (уметничка представа)

Мардоније се утврдио крај реке Асоп у Беотији. Надао се да се Грци неће моћи ујединити против његових трупа. Али Атињани скупљају 8.000 људи, а Спарта 40.000 (5.000 пуноправних грађана и 35.000 осталих). Уједињене грчке снаге заузимају планински прелаз, као добру позицију за обрану. Мардоније шаље коњицу да заузме прелаз, али Атињани и Мегарани успешно одбијају напад. Комаданта персијске коњице убијају, а коњица се повлачи. Грци су се покренули од тог планинског прелаза према Платеји, где је био смештен Мардоније са Персијанцима. Атињани су формирали лево крило, а Спартанци десно крило. До тог времена грчка армија је већ ојачана војницима из осталих полиса, тако да је скупљено 110.000 војника. Мардоније је према Херодоту имао 250.000, а модерни историчари сматрају да је реални број био око 80.000.

Персијска војска (уметничка представа)

Обе армије су логоровале 10 дана једна поред друге, са малим чаркама са сваке стране. Кад је Мардоније одлучио да нападне, Атињани и Спартанци мењају позиције, тако да се Атињани боре против главне Персијске војске, а Спартанци против грчких делова Персијске војске. Персијанци су скренули ток вода, тако да су Грци били присиљени да нађу ново место логоровања.

Кад је открио да су Грци променили позиције, Мардоније је кренуо за њима. Персијска коњица и стрелци су први налетели на Спартанце. Пешадија је дошла после. Коњица и стрелци нису много учинили, па су пропустили пешадију у обрачун. Иако многобројнији на том делу бојишта, Персијанци нису могли да пробију грчку хоплитску линију са дугим копљима. Персијанци су углавном имали кратка копља и мачеве, па су грчке линије са дугим копљима биле у предности.

Персијанци су просто уништени. Спартанци су убили Мардонија. Артабаз је преузео персијску команду и одмах наредио повлачење, што је омогућило Грцима да освоје главно седиште команде. Према Херодоту убијено је 43.000 од 250.000 Персијанаца, док су Грци изгубили само 159 војника. Пошто су историјски извори тог времена нетачни и пристрасни, прави број не знамо.

Атинска флота – тријере

Битка код Микале се десила исти дан и у тој бици грчка флота уништава персијску флоту у Егејском мору близи обале Јонског подручја. С друге стране после битке код Платеје персијска копнена армија се повлачи у Малу Азију под командом Артабаза. Тиме су Грчко-персијски ратови завршени. То је била задња Персијска инвазија Грчке с циљем потпуног освајања. Ипак Персијанци се и даље мешају у односе грчких полиса, све док Александар Македонски не осваја Персију.

---