Србија и Црна Гора у Великом рату – 1914.

СРПСКА ПАТРИОТСКА ПЕСМА КОМПОНОВАНА ПОЧЕТКОМ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА У ЧАСТ ПОБЕДЕ СРПСКЕ НАД АУСТРОУГАРСКОМ ВОЈСКОМ НА ЦЕРУ.

ОТПОР СРБИЈЕ И ПОЧЕТАК РАТА

Повод за почетак рата Аустро-Угарска је нашла у Сарајевском атентату, када је млади Србин из Босне, Гаврило Принцип, 28. јуна 1914. године убио аустроугарског престолонаследника Франца Фердинада и његову супругу.

ВИДЕО – САРАЈЕВСКИ АТЕНТАТ 28. ЈУН 1914.

И поред тога што српска влада није била умешана у атентат, Србији је из Беча послат ултиматум 23. јула. Србија је прихватила све услове, осим оних који су кршили њен суверенитет, те јој је влада Аустро-Угарске објавила рат 28. јула 1914. године.

ИЗДАЊЕ АМЕРИЧКИХ НОВИНА У КОЈИМА ЈЕ ОБЈАВЉЕНА ВЕСТ О ОБЈАВИ РАТА СРБИЈИ ОД СТРАНЕ АУСТРОУГАРСКЕ

Србија није желела рат, будући да је била финансијски ослабљена након балканских ратова.

Двојна монархија сматрала је да ће са Србијом ратовати на локалном нивоу и да ће лако победити. Ипак, велике силе су имале своје интересе за учешће у рату, и он се проширио на Европу и свет.

ВОЈНИ САВЕЗИ АНТАНТА И ЦЕНТРАЛНЕ СИЛЕ

ПРВЕ РАТНЕ ПОБЕДЕ

Србија је, спремајући се за рат, прогласила општу мобилизацију, а своју владу и друге државне институције преселила је у Ниш.

Врховни командант српске војске био је регент Александар Карађорђевић, а на челу генералштаба био је командант војвода Радомир Путник.

ВОЈВОДА РАДОМИР ПУТНИК

Српска врховна команда је главни удар очекивала са Севера, преко Саве и Дунава, па је тако и распоредила одбрану. Ипак, командант аустроугарске балканске војске Оскар Поћорек је одлучио да главни напад изврши преко Дрине.

ОСКАР ПОЋОРЕК

Главни удар аустроугарске војске био је усмерен према Ваљеву. Њихов продор успорила је Трећа српска армија, док је Друга армија била под командом Степе Степановића и била је распоређена у близини Аранђеловца. Друга армија извршила је убрзани марш на Дрину.

ВОЈВОДА СТЕПА СТЕПАНОВИЋ

Током августа 1914. године аустроугарска војска је у деловима западне Србије стрељала или обесила око 4.000 стараца, жена, деце и разних заробљеника. Ове злочине истраживао је и представио европској јавности швајцарски криминолог доктор Арчибалд Рајс.

ЦЕРСКА БИТКА

У августу 1914. године догодила се прва већа битка у Првом светском рату, а то је била Церска битка, на планини Церу у северозападној Србији.

Ово је била и одлучујућа битка. Након тешких и вишедневних борби српска војска је однела победу, а онда и протерала непријатељску војску преко Дрине и Саве.

Битка која је ушла у војне уџбенике широм света почела је у ноћи 15. августа, када су делови српске Комбиноване дивизије наишли на аустроугарске извиднице улогорене на падинама Цера. Борбе које су уследиле прерасле су у битку за контролу неколико градића и села у околини планине, као и за контролу Шапца. Због немогућности да сломе отпор српске војске, морал аустроугарских трупа је после четири дана крвавих борби опао и хиљаде војника се повукло у Аустроугарску, а многи су се бежећи подавили у Дрини. Српска војска је 24. августа поново ушла у Шабац, чиме је битка била завршена. У десетодневним борбама са далеко надмоћнијим непријатељем српски губици су били 3.000 мртвих и 15.000 рањених. Аустроугарски губици су били знатно већи – 8.000 мртвих, 30.000 рањених и 4.500 заробљених војника.Пресудну улогу у Церској бици одиграла је Друга армија, на чијем челу је био Степа Степановић. Његова стратегија је оцењена као ремек дело војне вештине и већ пун век се проучава на готово свим светским војним академијама. 

Након победе на Церу српска војска је наставила офанзиву, па су њене јединице прешле у Срем и источну Босну, близу Сарајева. Ове јединице су се повукле под новом офанзивом војске Двојне монархије.

Нови напад Аустро-Угара уследио је у септембру 1914. године. Најжешће битке вођене су на Гучеву и Мачковом камену. Непријатељ је крајем новембра заузео Ваљево и Ужице, а почетком децембра и Београд. Ово је за мало био потпуни пораз српске војске.

ВИДЕО – ЦЕРСКА БИТКА

У најтежим тренуцима команду над Првом српском армијом преузео је Живојин Мишић који је реорганизовао војску и подигао јој борбени дух.

БИТКА НА КОЛУБАРИ

Почетком децембра 1914. гдоине почела је офанзива српске војске на реци Колубари. Територија је била ослобођена, а више дестина хиљада непријатељских војника било је заробљено.

КЛИКНУТИ НА СЛИКУ ДА БИ САЗНАО ВИШЕ О КОЛУБАРСКОЈ БИТКИ

Ово је била једна од највећих ратних поеда српског народа у историји.

ЦРНА ГОРА 1914.

Србија и Црна Гора су у Велики рат ушле као савезници.

Како би придобила Црну Гору, Аустро-Угарска јој је понудила финансијску помоћ и територијално проширење на Скадар и делове Рашке области. Краљ Никола је остао одлучан у томе да је Црна Гора на страни Србије, па је Аустро-Угарској објавио рат 6. августа 1914. године.

И пре рата Црна Гора је била окружена територијама Двојне монархије, а аустроугарска војска је била надмоћнија по броју, наоружању и техници. И поред овога, Црна Гора је одмах прешла у офанзиву.

Црна Гора је, у договору са Србијом, формирала штаб Врховне команде на челу са српским официрима. На чело штаба је постављен генерал Божидар Јанковић. Заједничи план дејства српске и црногорске војске направио је војвода Радомир Путник.

Примена плана донела је током јесени 1914. године значајне заједничке победе.

ПОГЛЕДАТИ ВИДЕО

СРБИЈА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ 1914. ГОДИНЕ

3. Позив на тотално истребљење Срба

Сви натписи на јавним местима, књиге и други писани материјали били су на бугарском језику. Све српске школе су затворене, а наставно особље отпуштено, убијено или депортовано.

Препрека остваривању великобугарских циљева била је снажно национално осећање српског народа, дефинитивно довршено још у 19. веку. Да би га сломио бугарски окупатор свуда је интензивно ширио пропаганду да су заузети крајеви Србије, у ствари, ослобођене бугарске западне покрајине. „Србија је заувек нестала као држава и у тим крајевима уопште нема Срба, него ту живе србизовани стари Бугари“ – била је основна премиса у свим међусобним контактима. Зато је, по замисли бугарске владе и генералштаба, требало у окупираним крајевима силом уклонити све што је представљало или подсећало на Србе и Србију. То је био крупан корак ка реализацији старе идеје о стварању велике санстефанске Бугарске коју је ваљало што пре васпоставити. Суштина тог монструозног плана може се докучити из наредбе окупаторске власти:

• Реч Србин треба потпуно да се изгуби и нико не сме да је изусти, сви треба да је потпуно забораве;
• Не треба изговарати нити употребљавати српске речи;
• Молбе усмене или писмене, не смеју бити узете на разматрање ако су написане на српском језику;
• Забрањено је певати српске песме;
• Забрањено је говорити против Бугара као и против бугарских власти или закона;
• Забрањено је учинити некоме повластицу ма које врсте уколико се ради о србофилу;
• Забрањено је рђаво поступати са овдашњим људима (Бугарима) ма они били и сумњиви док се њихова кривица не утврди;
• Забрањено је дописивање на српском. Цензура неће пуштати таква писма;
• Уопште, забрањени су српски натписи на дућанима, гробовима итд;
• Забрањено је давати српска имена новорођенчадима;
• Забрањено је давати српска имена улицама;
• Сва лица која се обраћају службено бугарским властима треба да то учине бугарским језиком без ичијег посредовања. У том погледу власти треба да буду веома строге.

Ово наређење треба брижљиво чувати и затварати после сваке употребе.

У потпису: Начелник инспекције: генерал-пуковник Нересов; Ађутант, ген. мајор Тасов; Начелник штаба, пуковник Дарвингов.

Коресподенција, натписи на јавним местима, књиге и други писани материјали били су на бугарском језику. Све српске школе су затворене, а наставно особље отпуштено, убијено или депортовано. Уместо њих доведени су учитељи и професори из Бугарске. Предвиђено је отварање 270 сеоских бугарских школа и 15 нижих гимназија. За те потребе ангажовано је 450 учитеља и 50 професора. Буџетом је било предвиђено да се за књиге и други школски материјал, који су бесплатно дељени српској деци, издвоји 100.000 лева. Ту суму су, у ствари, бугарски војници опљачкали од убијеног лесковачког фабриканта Благоја Илића. Српски језик тиме је био стављен ван закона.

Бугари су приморавали Србе да у својим презименима промене наставак „ић“ у бугарско „ов“. Српски језик проглашен је за „бунтовнички“ језик.

Српска интелигенција је без милости уклоњена из јавног живота свога народа, јер је била препрека остваривању окупаторског плана. Сачињен је посебан програм на њиховој ликвидацији. Он између осталог предвиђа:

• Српски свештеници представљају суштински израз српског духа, зато их треба интернирати… Да служе службу на бугарском, да носе обележја и одећу бугарских свештеника и потпуно постану Бугари. Српски учитељи никада неће постати Бугари, те зато треба да остану у интернацији и не треба им уопште давати дозволу за повратак. Српски чиновници, у њих не треба имати никаквог поверења…

Српско становништво је подељено у 11 група и за сваку групу предвиђен је одговарајући третман. Нико није био поштеђен. Сви су били сумњиви. Сваки Србин је „голем шовинист“ и за сваког треба предвидети одговарајући третман. Чак су и српске жене добиле своју карактеристику. Оне су „најфантастичнији и најсиловитији шовинисти… Оне су живи центар српског духа“. Потом следи закључак достојан једног Химлера: „Истребљење србизма представља у ствари, истребљење српских жена које су најмоћнији фактор србизма!“

Цела култура и просвета била је мета бугарског уништавања. Уметничка и споменичка добра са националним преџнаком, преко ноћи, нестајала су и никад више нису враћена. Колико се ишло далеко у томе сведочи следећи податак: у Власотинцу на цркви избрисан је натпис српског краља Уроша, а уместо њега истакнуто је име бугарског владара.

Денационализација српског живља спроводила се свим мерама принуде бугарског административног апарата који је био основна полуга за спровођење плана. У окупираној Моравској области тај „посао“ поверен је пуковнику чврсте руке Александру Протогерову. По злу запамћени моћник покушао је да затре сваки траг српског националног бића и тиме створи ново стање као доказ да су ти простори одувек били бугарски.

Бугарска и Аустроугарска су према Србији испољиле бруталност, незајажљивост и крајњи реваншизам, заснован на програму биолошког уништења. Максимално је распиривана „…мржња код оба окупатора према свему оном што је српско“. У остваривању пакленог плана о уништењу српског народа посебно су се истицали бугарски окупатори систематским радом пуне три године.

Бугарска влада је према српском становништву спроводила најдрастичније мере – од свакодневног хапшења до геноцидних метода убијања Срба. Страдали су претежно учени и школовани људи, председници општина, бивши посланици, прваци грађанских странака, српски регрути, војници и официри, војни чиновници, речју, сва сумњива лица, не штедећи ни жене, децу и старце.

На основу анкете, коју је спровео др Арчибалд Рајс из Швајцарске, утврђене су стравичне бројке побијених људи. Само у врањском округу од новембра 1915. до априла 1916. године, побијено је око 500 интелектуалаца и око 3.000 осталих житеља Врања и околине.

За време окупације Србије била је запажена манија фотографисања бугарских и аустроугарских војника и официра поред обешених или стрељаних Срба. И на дописним картама била су представљана варварства, а у литерарним радовима писаца Вазова и Христова отворено је позивано на тотално истребљење Срба. А књижевник Иван Аракадов је писао: „…да не остане камен на камену, да се ниједно дете не радује на грудима мајке, да се ниједан старац не опире о раме свог унука…“

ОВЛАШЋЕН ДА УБИЈА
Командант 42. пука бугарске војске пуковник Калканџијев, суманута личност, одговоран је за највећа злодела у Лесковцу и околини. Тај крвник је 1918. године одговарао за своја дела пред бугарским војним судом. У запису америчког новинара Вилијема Драјтона, он се бранио следећим речима: "Убио сам 60 попова, 200 чиновника и више од 3.000 цивилних лица не обазирући се на то да ли је неко био Србин, Јеврејин, Циганин или Турчин, јер сам располагао пуним овлашћењем моје владе да убијем сваког на кога посумњам да би могао бити штетан или опасан по Бугарску."
Пресуда је била ослобађајућа.

---

4. Српско стратиште у Дубокој долини

Сурдулица је била успутна станица колонама интернираца које су кретале пут Бугарске. Половина је углавном осуђивана на смрт, а остали слати на мучење у бугарске логоре.

Аустругарски пуковник Фон Лустиг, у извештају од 20. фебруара 1916. године, између осталог, пише: „Бугари не пропуштају да искористе време своје окупације источне Србије и Македоније. Они су своју нову управу увели безобзирно и брутално… Рад на бугаризацији карактеришу два основна правца: уништење горњег и средњег слоја домаћег становништва и насилно увођење бугарског језика… Као што је познато, већи део српске интелигенције… повлачили су се са остацима српске војске, али известан број се почео постепено враћати… Чак, као и оне који нису ни бежали, скоро да није више могуће наћи на окупираној територији… Ови људи су предавани бугарским патролама с наређењем да их води у Софију, а стварно да се без њих врате већ следећег дана. Колико ће се при томе удаљити, да ли 20 или 200 км потпуно је свеједно. Патроле одмах узимају собом ашове, нестају у планинама и убрзо се враћају, али без сужања. Бугарски официри уопште не крију ова погубљења, пре се њима хвале.“

Интернација и депортација су, такође, били начини истребљивања српског народа. У току зиме 1915/1916. године свакодневно је према Бугарској кретала мања или већа група интернираца, од којих су многи на путу убијени. Од око 100.000 интернираних Срба ни половина се није вратила из Бугарске. На путу према логорима у којима су харали тифус и глад, Бугари су Србе побили, а највише у Сурдулици.

Дубока долина, тесна и влажна јаруга код Сурдулице, остаће запамћена за сва времена као велико стратиште становника југа Србије. Раније помињани новинар В. Драјтон ју је назвао „sloter hauz of Serbija“ у преводу српска касапница. Различите су процене колико је људи страдало у Дубокој долини код Сурдулице. Сретен Динић наводи бројку од 5.000-6.000 људи, др Јован Хаџи-Васиљевић – 2.000, али изгледа да је највероватнија процена др Арчибалда Рајса – од 2.000 до 3.000 мушкараца, жена и деце.

Сурдулица, невелика варош у близини Лесковца, била је успутна станица колонама интернираца које су кретале ка Бугарској. Ту се налазио затвор у коме је непрекидно заседао окупаторски „ратни суд“ и доносио одлуке о животу и смрти. Половина би обично била осуђена на смрт, а друга упућена на мучење у бугарским логорима.

Одлуку ко ће бити ликвидиран, а ко интерниран, доносило је неколико нижих официра и подофицира из сурдуличког гарнизона. Они су били извршиоци геноцидне политике над српским народом.

Критеријуми за одређивање ко ће на суд а ко у заробљеништво су били непознати, али се поуздано може закључити да су осуђивани на погубљење они који су код себе имали новац или неке друге драгоцености, или су пак по субјективној оцени „судија“, били опасни за бугарски режим и политику која се спроводи у „новим, ослобођеним територијама“.

Осуђени су ноћу вођени у колонама у Дубоку долину и ту по кратком поступку стрељани. Тај начин ликвидације касније је напуштен због бучности, па се масакр одвијао у тишини: клањем, убијењем мотком или разбијањем главе каменицама. Дању је испред Дубоке долине стајала бугарска стража тако да нико није могао да завири у ту тамницу смрти.

Место где су страдали недужни Срби у својим истраживањима посетио је др А. Рајс, после ослобођења и оставио следећи запис: „То је једна јаруга доста дубока, али тесна, кроз коју протиче један поточић када пада киша… Требало је само подићи суво лишће, копати мало и видети шта земља скрива… Пошто смо извадили кости од најмање пет лешева, од којих једног свештеника кога смо познали по одећи… сазнали смо да та рака садржи још велику количину костију других лешева. Констатовао сам, такође, неколико великих каменова који покривају раку, од којих су многи попрскани крвљу, као да су џелати своје жртве убијали камењем и бацали у раку. Цигани су ме уверавали да ови несрећници нису сви још ни били мртви када су бацани у раку и убијани камењем.“

Своја злодела ни сами бугарски чиновници у извештајима вишим надлештвима нису крили, тако је окружни начелник Димитров из Врања, у извештају министру унутрашњих дела, између осталог, нагласио: „Могу са сведоцима да докажем да су два војника који су присуствовали страшним сценама у Сурдулици полудела, а друга двојица су умрла касније у нервној кризи“.

У окупирано Србији и Аустријанци су вршили денационализацију. Православна вера је прогоњена на најжешћи начин у корист католичке религије. Српски језик, ћириличка азбука и друга обележја српског народа строго су забрањивани. У варошима су имена улица, радњи и јавних кућа написана латиницом. Гушена је и српска национална књижевност, спаљиване су збирке народних песама о борби Срба против Турака.

У аустроугарској окупационој зони вршено је интернирање мушкараца од 15 до 50 година, као и свих припадника војно-политичких организација („Народна одбрана“, „Црна рука“, „Југословенски клуб“), затим запослени из новинских редакција и спортских организација „Душан Силни“ и „Обилић“. Током окупације 1915. и 1916. године интернирање је вршено у логоре: Болдогасон, Арад, Ашах, Дроцендорф, Кечкерет, Нађмеђер, Нежидер, Чеглед, Хајнрихсгрину, Вац, Чешки Брауна, као и у Добој и Петровац на мору.

У једном од највећих логора смрти – Болдогасону, који се налазио у баруштинама испод Карпата, било је смештено 13.680 интернираца, који су умирали од епидемије пегавца. Дневно је умирало 80 логораша без икакве лекарске помоћи. У почетку интернације поменути логори били су под ведрим небом, а ни касније услови смештаја, исхране и санитета нису били решени. Трећи начин убијања Срба били су принудни рад и кулук.

Срби који нису избегли интернацију и нису се на време склонили, терани су на кулук за потребе окупатора у руднике Бор, Сење и Алексинац, радили су на изградњи и поправци путева и железничких пруга, копању ровова, товар и истовар вагона, војних камиона, и у окупаторским војним радионицама и магацинима.

На изградњи пута код Кичева, на пример, дневно је умирало 20-30 Срба, а за време зиме број умрлих достизао је око 50 кулучара. Кулук је био обавезан и за жене које нису долазиле у цркву да слушају проповеди новопостављених попова и децу која нису ишла у нове школе. У случају непослушности изрицана је смртна казна. Кулучење је било у ствари исцрпљивање и мучење Срба.

ИНТЕРНИРАНИ ЧАК У МЕСОПОТАМИЈУ
Током 1916. године заточено је 150.000 цивила из Србије и српских поданика из Аустро-Угарске монархије. Међу интерниранима било је жена и деце млађе од 17 година. Интернирани Срби су обављали тешке радове на пољопривредним имањима, у радионицама и магацинима, на градњи планинских комуникација, у рудницима, на утовару и истовару вагона, шлепера, војних камиона, у соланама, на изградњи фортификационих објеката на аустријско-италијанском фронту. Срби су радили и на довршењу багдадске железнице и у пустињама Месопотамије.

---

14. Херојска смрт Ника Вукчевића

Тешко је набројати све страхоте које су чињене приликом угушења устанка. Народ је платио страшну цену бугарске окупације. Уништена је младост, како би се Срби у корену истребили.

Злочини бугарског окупатора су, у ствари, материјализација смишљене стратегије уништавања једног народа зарад проширења сопствене територије. Чињенице то јасно показују: од новембра 1915. године до априла 1916. године, побијено је око 500 интелектуалаца и око 3.000 осталих житеља само у Врањском округу; у Дубокој долини, Дубрави, Стојковој шуми, Романовачком потоку, Занковој ливади, Радичевој њиви, Кобрачевој реци, Калиферу, Радићевој бари, Влашком долу и поред реке Вреле заклано је или стрељано 3.000 људи, жена и деце; у злогласној Араповој долини, изнад Лесковца, марта и априла 1917. године, стрељано је 1.250 житеља лесковачког, јабланичког и власотиначког среза… Према непотпуним подацима окупаторска војска, угушујући устанак, убила је око 35.000 Срба. Само у устаничком подручју Топлице, Јабланице и Косанице Бугари су убили 20.000 људи, жена и деце.

Међународна анкетна комисија за утврђивање бугарских злочина, после Првог светског рата, према непотпуним истраживањима до новембра 1918. године, утврдила је биланс убијених Срба, спровођења у дело плана Протогеров-Дрвингов: 25.000 жртава само у срезовима прокупачком, куршумлијском, добричком и јабланичком.

По анкети Арчибалда Рајса лесковачки срез је после угушивања устанка 1917. године био изложен масовној бугарској одмазди: убијено 82 Лесковчана и око 10.000 сељака из околине, 4.500-5.000 интернираних и 1.500 младића регрутованих за физичке радове („рецрутес цомме рецруес-оувриерс“). Само у Јабланици Бугари су убили 2.534 мушкараца, махом устаника, 380 жена и 226 деце, спалили готово сва села са 23.311 кућа и зграда и интернирали у Бугарску око 2.500 лица.

Према извештају Анкетног одбора, када се у Скупштини, после рата, расправљало о устанку у Топлици и Јабланици, изнесени су следећи подаци: „најише су страдали срезови: добрички 2.918, јабланички 1.911, прокупачки 963, косанички 1.306, копаонички 343, власотиначки 387, лесковачки 717, пчињски 472 лица. Побијено је и интернирано 8.767 Срба. Од тога у Топличком округу 3.907, Нишком 2.205 и Врањском округу 2.655 лица.“

Бугарски генерал Нересов наредио је најстрашније репресалије становништву Косаничког среза, јер су „дошли из Шумадије у Моравску област и то су Срби и Црногорци“. Бугари су убили 1.306 Срба са подручја Косаничког среза. Са земљом су сравњена села Куршумлијска Бања, Свињишта, Рача, Добри До, Секијача, Ђаке, Иван Кула (90 убијено) и Луково. Спаљено је 1.977 кућа и 7.330 пољопривредних и других објеката, а сва имовина опљачкана. У Косаничком срезу број убијених по општинама изгледа: куршумлијска 296, рачанска 277, бањска 257, грбовачка 182, иванкулска 90, жучка 81, луковска 67 и добродолска 56, затим у Свињишту 44 и Ђакама 45 убијених. Репресалије су биле оличене у масовним покољима, мучењима, силовањима и бестијалним радњама.

Број убијених по општинама у Лесковачком срезу изгледа: у лесковачкој 157, турековачкој 85, вучарској 23, страјковачкој 50, црковничкој 46, разгојанској 12, великотрњанској 27, брестовачкој 30, губеревачкој 10, манојловачкој 12, орашачкој 59, печењевачкој 48, и мирошевачкој убијено је двоје Срба. Са поменутих територија Бугари су убили 661 Србина.

У Прокупачком срезу Бугари су за време окупације починили недела: убили су из пушке 700 лица, батинама 156, на вешалима 71, живо спалили 31; силовали су 264 жене и девојке; спалили су 3.200 домова и других зграда.

На терену Бруса: 17 спаљених села, најмање 450 убијених лица различите старости и пола, много спаљених и потпуно опљачканих кућа, три порушене цркве…

Амерички новинар Вилијем Драјтон у својим истраживањима наводи: „Марта 1917. Бугари су запалили и потпуно са земљом сравнили село Гајтан. На једној гомили побили око 200 душа, највише жена и деце. Убијено је 20 трудних жена, а следећег јутра поред једне жене нађено је мало дете, које је чудом остало живо, како грчевито покушава да сиса груди своје мртве мајке.“

Званични подаци казују да је у устаничком селу Гајтан убијено 539 људи, жена и деце. Читаве породице су нестале. Из фамилије Грубач побијено је 29; Божовића 27; Жугића 25; Ђуровића 20; Јововића 19; Кулића 21; итд. Најмлађа жртва, Милена, из фамилије Жугића, имала је само две године. У породици Банића поубијано је петоро деце, најмађи Сретен имао је само годину, а најстарији Митар 25 година. Нико није био поштеђен ни од фамилија Туровића, Тмушића, Кецојевића и дугих.

Гајтан је платио страшну цену непоштовања бугарске окупације. Уништена је младост, како би се Срби у корену истребили, што наравно није био војнички циљ, већ резултат смишљене политике геноцида.

Један устаник, скривен у Гајтан планини, пише последње писмо пријатељу и, дубоко потресен трагичном судбином свог народа, наводи: „…Рука ми дрхти, а срце силно бије, јер се свуда по шуми чује јаук и писка српске нејачи која је овамо к нама у збегове побегла…“

Народ топличког, јабланичког и косаничког краја чврст је и издржљив у свим тешкоћама. Остајао је усправан и достојанствен и када се умирало. Бранили су свој кућни праг и када није било изгледа да га одбране. Тако је урадио и старац Нико Вукчевић из села Каре, испод Пасјаче.

Када је видео да се околна села пуше од паљевине и да се бугарски војници примичу и његовом селу, позвао је жену, предао јој свој „џепни“ сат, породичну реликвију која се преносила с колена на колено, и са крајњом одлучношћу рекао: „Ево ти сат, чувај га за наша млађа поколења. Ја одлазим заувек. Да гледам како Бугари силују и пљачкају не могу, а да их спречим такође не могу. Зато идем да погинем!“

Нико Вукчевић се онда хитро окренуо, скинуо своју „кокинку“ са зида и упутио се на брдо испред села. Када је наишла бугарска колона, дочекао их је речима: „Нећете у село преко живог Ника Вукчевића!“ Убио је једног и ранио другог војника, пре него што је и сам пао изрешетан. Изнад главе Бугари су му забили пушку. И данас се то место зове „Ников гроб“.

Тешко је набројати све страхоте које су чињене приликом угушења устанка. Страшне бестијалије чинили су и Бугари и Аустријанци. Рецимо, мајор Фаркаш је у Горњој Топлици за само један дан пострељао 100 сељака, тврдећи да су четници. У једном аустријском извештају се каже: “ … Поред оних који су погинули у борби, наше трупе су стрељале 600 људи…“

САДИЗАМ ОКУПАТОРСКИХ ВОЈНИКА
О бугарским злочинима у том крају у извештају међународне комисије за испитивање злочина пише: "Овде нису само убијани људи и жене, већ су вршени сви видови мучења и спроведени облици садизма, као што су: набијање на колац, што су измислили Турци, убијање натенане спаљивањем на људождерски начин, силовање мајке у присуству кћери или кћери у присуству мајке, предаја жена на блуд са псима, сакаћење полних органа, итд". Овај документ потписали су Француз А. Бонасје и енглески пуковник Х. Б. Мејн.

---