Од избијања Француске револуције 1789. године Француска се налазила у великој унутрашњој кризи. Догађаји кроз које је пролазила од 1789. до 1794. године укључују поделе у друштву, убиство краља и краљице, терор на улицама и убиства политичких неистомишљеника. Ипак, у револуцији се народ изборио за идеје које су постале идеал већине европских народа. После убиства Робеспјера, ушло се у мирнију, завршну фазу Француске револуције.
Долазак Наполеона на власт
После пада јакобинске диктатуре на власт је дошло крупно грађанство, које је прогањало јакобинце и поништило њихове мере. Донет је нови устав 1795. године који је потврдио француску републику, али је укинуто опште право гласа. Како би се смирила ситуација у земљи, основан је Директоријум, тело састављено од пет директора, које је имало извршну власт. Циљ Дректоријума био је да успостави мир у Француској, сачува идеје револуције и да припреми Француску за одбрану од напада Велике Британије, Аустрије и других монархија које су намеравале да у Француској укину републику и поново успоставе монархију.
Команду над француском војском преузео је тада најспособнији генерал Наполеон Бонапарта, који је већ 1796. године предузео војни поход на Италију. Аустрија је у сукобу са Наполеоном претрпела пораз и била присиљена да са Француском потпише мир (мир у Кампоформију 1797.) по коме је Француској морала да препусти територије у северној Италији и територије Белгије и Холандије.
Да би имали успеха у рату против Велике Британије, Француска је морала да спречи британску трговину са Индијом преко Средоземља. Због тога је требало освојити Египат који је тада био у саставу Османског царства. Поход на Египат је предузет 1798. године. У бици код пирамида Наполеон је однео победу над Османлијама.
Међутим, на обале Египта је пристигла британска флота, која је нанела велики пораз Французима, чија је флота била уништена. Због губитка флоте Наполеон је био принуђен да се повлачи копненим путем, ратујући успут против Турака и локалног египатског становништва. Следеће, 1799. године Наполеон је успео да се врати у Француску, а команду над француском војском у Египту препустио је свом помоћнику генералу Клеберу.
У Француској је влада Директоријума слабила, француска економија била је у расулу, а војска је претрпела поразе од Русије и Аустрије. Наполеон је због својих војних успеха имао велику подршку у народу, што је искористио и 1799. године извршио државни удар, збацио са власти Директоријум и преузео власт. Основао је ново тело које ће управљати Француском – Конзулат, који су чинила три конзула. Први конзул био је Наполеон док су друга два имала улогу помагача.
Исте године (1799) донесен је и нови устав, који је првом конзулу давао велику власт. По уставу из 1802. године Наполеон је постао доживотни конзул, чиме је завео диктатуру и Француску полако поново водио ка монархијском уређењу. Коначно, 1804. године у Богородичиној цркви катедрали Нотр Дам у Паризу Наполеон је свечано крунисан за цара уз присуство римског папе.
Овим чином Француска је добила новог владара под именом Наполеон I. Републиканско уређење је званично укинуто и Француска је опет постала монархија.
Наполеонова унутрашња политика
Наполеон је завео диктатуру, похапсио је политичке противнике и контролисао је све преписке, забранио књиге, позоришне представе и листове који нису подржавали његову политику. Истовремено, формирао је бројну и јаку војску, у којој су војници и официри могли да напредују до највиших чинова захваљујући сопственим способностима и заслугама. Најзначајнија тековина Наполеонове унутрашње политике био је Грађански законик (Наполеонов кодекс) из 1804. године којим су потврђене тековине револуције, права грађана, једнакост пред законом и приватна својина. Држава је била подељена на департмане (округе) на чијем челу су стајали префекти (начелници), које је именовао лично цар.
НАПОЛЕОНОВИ РАТОВИ И ОСВАЈАЊА
Наполеон је успешно наставио рат против Пруске, Енглеске, Русије и Аустрије. Укинуо је Млетачку републику (1797) и Дубровачку републику (1806) које су претходно постојале више векова. Ипак, највећи противник Француске била је Велика Британија. Наполеон је знао да прво мора да уништи британску флоту која је владала светским морима, уколико мисли да покори Велики Британију. У том циљу створио је велику флоту чији је недостатак ипак био неискуство француских морнара. У бици код Трафалгара (1805) то неискуство је француску флоту коштало пораза. Британци предвођени адмиралом Хорацијем Нелсоном однели су велику победу, иако је сам Нелсон погинуо на самом крају битке.
Прочитај и сазнај више: Битка код рта Трафалгар
Међутим, исте године (1805) Наполеон је на копну, у бици код Аустерлица (југоисточна Чешка) поразио удружену аустријску и руску војску.. 1807 између Француске и Русије склопљен је мир (мир у Тилзиту), по коме је Француска добила доста територија (делови Италије, Немачке, Пољске и Балканског полуострва). Од освојених делова Балканских територија Наполеон је формирао ткз. Илирске провинције. Миром у Тилзиту, Русија је Француској признала контролу над западним деловима Европе, и чак се сагласила да Наполеону помогне у рату против Велике Британије, а заузврат Француска ће помоћи Русију у борби против Османског царства. Овај договор остао је на снази све до 1812. године и Наполеоновог напада на Русију.
У свим земљама које освојио Наполеон је на власт доводио њему одане људе, а често и чланове своје породице. После ових успеха Наполеон је решио да се коначно обрачуна са Великом Британијом. Знајући да не може да изврши напад на саму Британију због снаге њене морнарице, одлучио је да покуша да је економски уништи. Већ 1806. Наполеон је увео ткз. континеталну блокаду, односно, забранио је свим европским државама да тргују и сарађују са Великом Британијом. У почетку се Британија суочавала са озбиљним економским проблемима. Како је поморска трговина слабила, богати слој друштва остајао је без прихода а радници без плата. Ипак, Француска у наредним годинама није успела да спроведе блокаду, јер су европске земље често кршиле забрану трговине, у чему се нарочито истицала Русија, То ће бити један од главних разлога Наполеонове одлуке да нападне Русију.
НАПОЛЕОНО ПОХОД НА РУСИЈУ
Русија је била једина земља у континеталном делу Европе која је још пружала отпор Наполеону. Њеним освајањем, Француска би остварила потпуну превласт на европском континенту. Поход на Русију започео је 1812. године, француску Велику армију чинило је преко 500.000 војника. Руси су сматрали да ће у отвореном сукобу доживети пораз па су се одлучили за тактику “спаљене земље“. Руска армија константно се повлачила и избегавала сукоб, али је у току повлачења палила све за собом и остављала пустош. Француска Велика армија је у свом напредовању кроз Русију наилазила само на згаришта. Французима је тако било отежано снабдевање храном и другим потрепшинама. Тек у близини Москве Руси су се одлучили да пруже отпор у чувеној бици код Бородина (7. септембар 1812. године).
БОРОДИНСКА БИТКА 1812. 
Наполеон посматра ток битке
Прочитај и сазнај више: Наполеонова катастрофална инвазија на Русију
Француска је забележила победу у бици, али је и сама претпела огромне губитке. Руска војска се повукла и напустила и Москву. Наполеон је на челу војске ушао у празнан град. У току ноћи Руси су подметнули пожар и цела Москва се нашла у пламену (грађевине тог доба у Москви биле су углавном од дрвета и пожар се градом брзо раширио). Наполеон је чак послао писмо руском цару Александру у коме је затражио примирје али је руски цар то одбио. Французи су били исцрпљени а поред тога сурова руска зима, глад и велики број жртава лоше су утицали на морал у француској војсци. Наполеон је због свега тога наредио повлачење. Приликом повлачења, руска војска је нападала исцрпљене француске војнике и наносила им велике губитке. Огроман број Француза умро је приликом повлачења од глади и зиме.
КРАЈ НАПОЛЕОНОВЕ ВЛАДАВИНЕ
Наполеонов пораз у Русији охрабрио је еврпске земље, уједињене војске Аустрије, Русије, Пруске и Шведске су 1813. године напале Француску и у бици код Лајпцига (Битка народа) јужно од Берлина нанеле тежак пораз Французима. Победничке војске напредовале су до Париза. Наполеон је 1814. године је збачен са власти и протеран на острво Елба (поред западне обале Апенинског полуострва). На чело Француске дошао је Луј XVIII (1814 – 1824), брат убијеног краља Луја XVI.
Почетком 1815. године Наполеон је побегао са Елбе и вратио се у Француску где је дочекан са одушевљењем. Збацио је са власти Луја XVIII и поново се прогласио за цара. Овај период Наполеонове владавине назива се владавина сто дана. Ови догађаји поново су ујединили европске државе против Наполеона. 1815. године код Ватерлоа дошло је до судбоносне битке у којој је Наполеон доживео свој коначан пораз, после кога је протеран на острво Света Јелена у Атлантском океану, где је и умро шест година касније (5. маја 1821).
Наполеоновим ратовима је бар на кратко, измењен однос снага између великих сила у Европи. Његова освајања значајно су ослабила постојећи поредак У Европи. Као заштитник идеја Француске револуције, Наполеон их је ширио у свим земљама које је освојио. Захваљујући ширењу идеја револуције и просвећености, европски народи су схватили значај грађанских права и слобода.
ΙΣΤΟΡΙΑ 
You must be logged in to post a comment.