АТЕНТАТ У СКУПШТИНИ, 20. ЈУН 1928.
Нерешено хрватско питање и сукоб посланика Хрватске сељачке странке и радикала достићи ће врхунац 20. јуна 1928. године, када је радикалски посланик Пуниша Рачић у скупштини убио хрватске посланике Павла Радића и Ђуру Басаричека, а смртно ранио Стјепана Радића. Након убиства, комплетна хрватска опозиција се повукла из скупштине, а краљ Александар је овај догађај искористио да уведе диктатуру, узимајући сву власт у своје руке.
ШЕСТОЈАНУАРСКА ДИКТАТУРА 1929-1931.
Укидањем Устава и распуштањем Скупштине, краљ Александар је 6. јануара 1929. завео диктатуру. За председника владе је поставио генерала Петра Живковића, а себе је прогласио носиоцем целокупне власти у земљи. Исте године, желећи да очува јединство „југословенске нације“, држави је променио име у Краљевина Југославија, а замљу је поделио на 9 бановина, које су добиле име по рекама, осим приморске. Шестојануарска диктатура се завршила доношењем Октроисаног устава из 1931. године, по коме је краљ могао поступати и мимо уставних прописа.
АТЕНТАТ У МАРСЕЈУ И НАМЕСНИШТВО 1934-1941. – КНЕЗ ПАВЛЕ
Доласком Хитлера на власт 1933, политичка клима у Европи се променила у корист фашистичких држава Немачке и Италије. Да ојача однос са Француском, краљ Александар је кренуо у званичну посету министру спољних послова Лују Бартуу. Међутим, испред палате Берзе у Марсељу, 9. октобра 1934, извршен је атентат у коме су убијени краљ Александар и Луј Барту. Атентатор је био Владо Черноземски, члан ВМРО-а, потпомогнут од усташа, сепаратистичких организација које су се залагале за отцепљење Македоније и Хрватске из Југославије. Пошто је престолонаследник Петар II био малолетан, државом ће владати намесништво до 1941. Главни намесник био је кнез Павле Карађорђевић, брат од стрица краља Александра. За време намесништва променило се неколико влада: Богољуба Јевтића, Милана Стојадиновића, Драгише Цветковића.
САЗНАЈ ВИШЕ…
УБИСТВО КРАЉА АЛЕКСАНДРА: ШТА СЕ ЗАПРАВО ДОГАЂАЛО ТОКОМ АТЕНТАТА У МАРСЕЈУ?
Вест о смрти краља Александра Карађорђевића у Марсеју 9. октобра 1934. године, шокирала је Европу. Човек који је тога дана пуцао на владара Југославије и француског министра Луја Бартуа променио је ток историје свих држава на Балкану.
Тог судбоносног 9. октобра 1934. године био је уторак. Краљ ‘Ујединитељ’, Александар И Карађорђевић, после пута преко Цетиња и Дубровника, коначно је стигао у Марсељ, у коме је требало да отпочне своју званичну посету Француској.
Тачно у 16 часова краљ је напустио палубу југословенског разарача којим је стигао до Француске. Предвиђено је да главни дочек буде у Паризу, па га је у Марсељу дочекао само министар иностраних послова Луј Барту и генерал Жозеф Жорж, члан високог ратног савеза.
Краљ Александар је у пратњи ових званичника сео у отворен аутомобил иако је било предвиђено да се вози блиндираним возилом. Због коњице која је ишла испред, поворка се кретала веома споро, а краљ је поздрављао и махао окупљеном народу.
А онда, око 16 и 20 часова зачули су се пуцњи који су заувек променили историју Југославије. Владо Георгијев Черноземски уписао се у анале као човек који је у Марсеју убио југословенског краља Александра Карађорђевића и ранио француског министра унутрашњих послова Жан Луј Барту који је касније преминуо од рана.
У гужви која је уследила, Черноземског је мачем оборио француски полицајац, а затим су га погођеног са више метака у тело на смрт претукли окупљени грађани. Пребачен је у канцеларију марсељске службе безбедности, где је и умро, према званичним извештајима, не изговоривши ни једну реч.
Због гужве на улици, аутомобил са рањеним краљем милео је до полицијске станице, где му је пружена прва помоћ. Међутим, лекари ништа нису могли да учине. Неколико минута после 17 часова краљ Александар I Карађорђевић од Југославије издахнуо је не долазећи свести.
Черноземски је био члан Унутрашње македонске револуционарне организације (ВМРО) која је имала за циљ стварање независне државе Македоније. Уместо тога, организација је касније постала инструмент бугарске политике на Балкану.
Завереници који су стајали иза Черноземског имали су за циљ рушење Југославије коју су сматрали “тамницом народа” који живе под српском доминацијом. Због овога је вероватно настала и легенда по којој је краљ Александар пре него што је умро рекао чувено: “Чувајте ми Југославију”.
Данас се сматра да је краљ одмах умро и да је реч о миту.
istorijskizabavnik.rs
ВЛАДА МИЛАНА СТОЈАДИНОВИЋА 1935-1939.
За време Намесништва најдуже се одржала влада Милана Стојадиновића и његове странке Југословенске радикалне заједнице (Радикали, СЛС, ЈМО). Као председник владе и угледни економиста, успео je да јавним радовима и развојем индустрије повећа запосленост у градовима, а до краја његове владе дугови сељака били су преполовљени. Желео је да уз помоћ Немачке, Италије и папе изврши притисак на хрватске странке за решење хрватског питања. Због тога он ступа у добре политичке односе са Немачком и Италијом што резултира већом трговинском разменом са овим државама. Са папом је склопио Конкордат, али због противљења Српске православне цркве (Крвава литија, 1937.) од конкордата се одустало. Пошто није решио хрватско питање, од кнеза Павла није добио мандат за формирање нове владе. Нови председник владе постао је Драгиша Цветковић.
САЗНАЈ ВИШЕ…
KРВАВА ЛИТИЈА У СРБИЈИ 1937. ГОДИНЕ: Битка против Kонкордата са Ватиканом!
Српска црква је 1937. званично организовала литију за оздрављење патријарха Варнаве, а у ствари је то био протест против уговора Југославије и Ватикана
Желећи да умири Хрвате, чији су политичари још од стварања заједничке државе показивали сепаратистичке тежње, краљ Александар отпочео је преговоре с Ватиканом о потписивању Kонкордата, уговора којим би био уређен положај Kатоличке цркве у Југославији. После његове смрти, преговоре је наставио кнез Павле, па је Kонкордат потписан у Риму 1935. године. Требало је још да га ратификује и Скупштина Kраљевине Југославије, али је СПЦ повела оштру и гласну кампању против тога. Најгласнији је био патријарх Варанава, који је у новогодишњој посланици за 1937. рекао да је тај документ „атак на последњи бедем српства, на „свету српску цркву“, уговор „са црним поглаваром црне интернационале“ и позвао народ „да се пренемо, да устанемо и збијемо се у редове, као војска божја против војске сатанске“. Власти су забранили штампање ове посланице поглавара СПЦ.
Патријарх отрован
Одмах после тога, он се тешко разболео, због чега се пронео глас да је отрован, а пошто му се здравствено стање погоршавало из дана у дан, врење у јавности било је све јаче.
Милан Стојадиновић, председник владе, био је убеђен у надмоћ своје скупштинске већине, па је тврдио да ће Kонкордат бити ратификован без проблема, да ће „проћи као писмо кроз пошту“. За 19. јул 1937. заказао је гласање у скупштини.
За то време, узбуђење је расло на улицама Београда јер је Црква заказала молепствије за оздрављење патријарха, а потом и литију главним београдским улицама од Саборне цркве до Храма Светог Саве. Страхујући од нереда, полицијска управа града Београда забранила је литију, уз образложење да „није у складу са црквеним прописима да се литија одржава за било чије оздрављење“.
На позив свештеника, међутим, народ је изашао на улице, а та ће шетња верника бити упамћена као „крвава литија“. Интервенција полиције, чији је министар био Словенац Антон Kорошец, иначе римокатолички богослов, била је брутална. Један хроничар бележи: „Преко Улице краља Петра, на горњем углу зграде Народне банке, била је постројена жандармерија у више редова. Жандарми су већ агресивнији и дочекују литију грубим псовкама и закрвављених очију, избезумљена лица туку свештенство у црквеним одеждама и народ, псујући поповску и српску мајку. По нагласку могло се приметити да су жандарми Хрвати и Словенци…“
У службеном извештају Kраљевској канцеларији стоји: „Настала је општа туча, летеле су камилавке, цепане одежде, чак је исцепана и изгажена светосавска застава. Да би се бранили од кундачења и батинања, свештеници су употребили рипиде и почели њима ударати по жандармима.“
„Убише ти владику“
У општој тучи наоружане жандармерије с једне стране и свештенства, у мантијама, и грађана с друге стране највише је страдало чело поворке, посебно епископ шабачки др Симеон Станковић, којег су жандарми кундацима оборили на калдрму, са које је, у несвести, пренет у Патријаршију, а потом у болницу. Возећи повређеног владику у санаторијум, свештеници су из кола викали: „Народе, разбојници и убице убише ти владику!“
Протести су настављени и наредна два дана, а из Београда су се проширили у Kрагујевац, Шабац, Ужице и Младеновац. Стојадиновић није хтео да одустане, па је 23. јула Kонкордат најзад изгласан. Следеће ноћи, међутим, умро је у 57. години патријарх Варнава. Бојећи се даљег заоштравања односа са СПЦ, Стојадиновић је одустао од спровођења Kонкордата, а званично гласило Ватикана пренело је папино саопштење да „неће бити мален број душа које ће зажалити“ што нису прихватиле овај споразум. Има историчара који верују да је и разбијање Југославије деведесетих година остварење ове претње…
СПОРАЗУМ ЦВЕТКОВИЋ – МАЧЕК: БАНОВИНА ХРВАТСКА
Главни задатак владе Драгише Цветковића био је да се договори са Хрватима. Споразум Цветковић – Мачек склопљен је 26. августа 1939. године. По споразуму створена је Бановина Хрватска, територија која је обухватала хрватски народ у Савској и Приморској бановини као и деловима суседних бановина. За првог бана изабран је Иван Шубашић. Хрвати су добили свој сабор и самосталност у управи, финансијама и просвети, а председник Хрватске сељачке странке, Владко Мачек је постао потпредседник владе (влада Цветковић-Мачек). Ово стање је кратко трајало, јер је убрзо почео Други светски рат.
РТС – Моја школа
ΙΣΤΟΡΙΑ 
You must be logged in to post a comment.