Крсташки ратови (1095-1270) вођени су између хришћана и муслимана, који су једне друге сматрали за невернике.
Свети рат који су муслимани водили против хришћана, окренуо се на другу страну када је папа крајем 11. века послао крсташе да од муслиманских „неверника“ ослободе Христов гроб у Јерусалиму.
Сабор у Клермону
Римски папа Урбан II у 11. веку желео је да искористи успехе хришћана у Шпанији, који су успешно потискивали муслимане. Он се на сабору у Клермону, одржаном 1095. године, обратио окупљенима да ослободе Јерусалим и Свету земљу* који држе непријатељи Христови.
* Света земља као што и име каже има велико значење за три светске религије: хришћанство, јудаизам и ислам. У Светој земљи се налазе значајна религијска места, од светог града Јерусалима (унутар којег је и Стари град), Витлејема, Маслинска гора, Назарет, Јерихон, Галилејско језеро, река Јордан, и др
У наредним месецима је обишао целу Француску проповедајући рат против муслимана и делећи крстове од црвене тканине. Ратници који су те крстове пришили на раме називани су крсташи.
КРСТАШКИ РАТОВИ И СТВАРАЊЕ КРСТАШКИХ ДРЖАВА
Овде ћемо поменути три крсташка рата: Први, Други и Трећи крсташки рат.
ПРВИ КРСТАШКИ РАТ
У Првом крсташком рату, јулу 1099. су освојили Јерусалим и тако постигли званични циљ. На темељима војних успеха створене су прве крсташке државе, а у самом Јерусалиму су створени први витешки редови. Ово је једини крсташки рат који је испунио задати циљ, освајање Јерусалима.
У сукобима за Јерусалим муслиманско становништво је тешко страдало од крсташа који су пљачкали и разарали град, не штедећи ни децу на свом путу.
Након победе крсташи су основали крсташке државе, од којих је најзначајнија била Јерусалимска краљевина. Државе су биле створене по узору на западне земље, имале су феудалне господаре и покорено становништво које им је служило. При црквама и манастирима основани су витешко-монашки редови.
Пад Јерусалима
Крсташке земље нису могле да одахну, будући да су им стално претиле околне муслиманске земље које је предводио храбар војсковођа и мудар државник Саладин.
Од Саладина су крсташи губили државу за државом, а након што су поткопали део зидина Јерусалима, муслимани су добили и град.
Муслимани су оскрнавили цркве, а даље крвопролиће спречио је Саладин који је хришћанима дозволио да уз откуп напусте град.
ТРЕЋИ КРСТАШКИ РАТ
Трећи крсташки рат је трајао од 1189. до 1192. године. Војску Трећег крсташког рата су повели енглески краљ Ричард I Лавље Срце, француски краљ Филип II Август и немачки краљ Фридрих I Барбароса.
Током доласка у Азију краљ Барбароса је упао у малу реку и удавио се, док се његова војска вратила натраг у Европу. Филип и Ричард нису били баш у најбољим односима.
Енглески краљ Ричард I Лавље Срце склопио је примирје са Саладином — муслиманским војсковођом и султаном Египта. Потписао је уговор у коме је наведено да хришћански ходочасници безебедно обилазе Света места, иако је трећи крсташки рат завршен успехом по крсташе.
ЧЕТВРТИ КРСТАШКИ РАТ
Четврти крсташки рат трајао је од 1202. до 1204. године и покренут је да би се освојио Египат. Крсташи су због недостатка новца пристали да прво за Млетачку републику заузму Задар, да би касније прво за Алексија Анђела, а потом за себе освојили Цариград и срушили Византију.
Крсташи су Цариград разарали и пљачкали три дана. У византијској престоници су однели или уништили бројна уметничка дела, спалили су рукописе, правили оружје и штитове од отопљених металних статуа…
Након Цариграда, крсташима више није било стало до одласка у Свету земљу.
На темељима овог похода настале су нове државе, а Млетачка република је постала највећа поморска сила у источном Средоземљу. Крсташе је у овом рату предводио млетачки дужд Енрико Дондола (будући таст српског краља Стефана Немањића).
Крај крсташких ратова
Последњи, Осми крсташки рат, почео је 1270. године, али крсташи више нису могли да се одрже у Светој земљи. Ипак, ови ратови су били значајни за европске државе, пошто су ојачали трговачке везе између истока и запада. Италијански градови су се обогатили, посебно Венеција и Ђенова. Нови производи и богата култура источних земаља дошла је у Европу преко крсташа.
ВИДЕО ЛЕКЦИЈА – КРСТАШКИ РАТОВИ
ЗАНИМЉИВОСТИ
ВИТЕШКО – МОНАШКИ РЕДОВИ
Витешки ред је удружење витезова створено у средњем веку са одређеним хуманим циљем, нпр. заштита ходочасника, лечење рањеника, засновано на хришћанским традицијама. Први редови су настали у Јерусалиму после Првог крсташког рата. Убрзо су добили јасно војно обележје те су редови стварани са циљем борбе против „непријатеља хришћанства“: муслимана, јеретика, пагана, или ради заштите хришћанства и хришћана.
ТЕМПЛАРИ И ПЕТАК 13.
Тај 13. октобар давне 1307. године био је петак. И, иако то вероватно не знају, милиони људи широм света и данас ће, макар симболично, обележити сећање на страшан злочин почињен тог датума.
Баксузни дан, фамозни петак 13. многима представља време када би најрадије остали у кревету или барем код куће. И, иако некима ово можда делује као глупост, најнесрећнији број многих цивилизација у комбинацији са петим даном у недељи, сваке године улива страх у кости милионима људи широм света.
Порекло веровања у несрећу повезану са овим даном до данас није прецизно разјашњено. Легенда вероватно потиче још из библијских времена јер је 13. гост на Последњој вечери – Јуда, издао Исуса који је касније, разапет баш у петак.
Чак иако занемаримо легенде, документована историја за петак 13. везује један страшан догађај. Тог петка, 13. октобра 1307. године, француски краљ Филип IV и папа почели су коначни одрачун са темпларима!
Чувари Христовог гроба
Први војни ред – Ред сиромашних витезова Христа и Соломоновог храма, познатији као Витезови Темплари, основан је 1118. као последица Првог крсташког похода, да помогне новом Јерусалимском краљевству да се одржи од напада муслимана који су се налазили у околини, и да осигура безбедност великог броја ходочасника из Европе који су похрлили ка Јерусалиму након његовог освајања. Ред је основао Хуго де Пејенс.
Њихово име алудира на њихов историјски штаб у Омаровој џамији на Брду храма у Јерусалиму који су витезови преименовали у Темплум Домини. Сем у Палестини, ред се борио и у Шпанији и у поновном освајању Португалије.
По престанку Крсташких ратова, ред Темплара је прерастао у Европи у ред банкара који су били оличење зеленаштва. Благо донето са Истока чинило их је врло моћним – неретко су се код овог реда задуживали тада најзначајнији владари Европе – Јован без Земље, Хуан из Наваре, Шарл Анжујски, Роберт I од Артоа… Енглески краљ Едвард I отишао је толико далеко да је код Темплара заложио чак и крунски накит!
Ред је пружао и друге финансијске услуге, као што су трговина меницама, давање зајмова и издавање вредносних писама која су се могла уновчити било где у Европи. Наравно, све то уз камату која није била нимало мала – од 11 до 15 одсто.
Не треба помињати да је оволика моћ ускоро засметала великодостојницима Европе и то је био почетак краја Темплара.
Пад најмоћнијих
Тог петка, 13. октобра, 1307. године, у организованој акцији француског краља Филипа IV и папе, широм Европе, почело је масовно хапшење Темплара. Сви су мучени због наводне јереси Реда.
Под мукама, неки Темплари су признали припадност загонетној религији под именом Бафомет. Већина је спаљена на ломачи.
Многи краљеви и племство су подржавали Темпларе. Краљ Шкотске Роберт I је био екскомунициран из других разлога тако да се није морао повиновати вољи Папе. Из тог разлога многи Темплари су побегли у Шкотску, као и у Португалију, где су име реда променили у Христов ред.
Ипак, њихов крај започео је баш 13. октобра 1307. Званично последњег мајстора овог реда – Жака де Молеа, краљ Филип IV спалио је као јеретика 1314. године. На тај начин био је поштеђен враћања дугова онима од којих је највише зазирао, док је сву темпларску непокретну имовину поклонио реду Светог Јована.
Наводно је де Моле на ломачи проклео Филипа IV Лепог и папу да умру током следеће године. Без обзира да ли је де Моле заиста проклео краља и папу, народ је заиста поверовао у то, пошто је папа умро у агонији месец дана касније, док је Филип IV Лепи преминуо новембра исте године.
ΙΣΤΟΡΙΑ 
You must be logged in to post a comment.