Група завереника је веровала да ће Цезарова смрт довести до обнове Римске Републике. Међутим, догодило се сасвим супротно.
Јулије Цезар, чувени римски диктатор, избоден је на смрт у кући Римског Сената од стране 60 завереника које су предводили Марко Јуније Брут и Гај Касиј Лонгин, 15. марта 44. г.п.н.е. Овај дан је касније постао познат под именом „Мартовске иде“.
Цезар, рођен у Јулији, у древној, али не баш посебно богатој римској аристократској породици, започео је своју политичку каријеру у 78 г.п.н.е као тужилац за анти-племићку народну странку. У партији је стекао утицај због својих реформистичких идеја и говорничких вештина, а допринео је римским империјалистичким тежњама стварањем приватне војске за борбу против краља Понтуса у 74. год п.н.е. Био је савезник Помпеја, признатог главешине Народне странке, а практично је и сам преузео ту функцију након што је Помпеј напустио Рим 67 год. п.н.е. и на тај начин је постао командант римских снага на истоку.
У 63. године пре нове ере, Цезар је постао високи свештеник – понтифекс максимус. Две године касније, постављен је за гувернера далеке Шпаније, а 60. год. п.н.е. вратио се у Рим, заинтересован за позицију конзула. Конзулат је у основи био највиша канцеларија у Римској републици, а чинила су га два политичара. Конзули су командовали војском, председавали Сенатом и извршавали његове уредбе и заступали државу у спољним пословима. Цезар је формирао политички савез – такозвани Први тријумвират – са Помпејом и Марком Лицинијем Красом, најбогатијим човеком у Риму, а 59. год. п.н.е. изабран је за конзула. Иако су се генерално косиле са ставом већине римског Сената, Цезарове земљишне реформе донеле су му популарност код многих Римљана.
Цезар је 58. године пре Христа постао заповедник четири римске легије у Цисалпинској Галији или Илирику, а током наредне деценије демонстрирао је бриљантне војне вештине увећавајући Римско царство, али и своју репутацију. Између осталих достигнућа, Цезар је освојио читаву Галију, уписао прве римске упаде у Британију и у својим легијама стекао одане присталице. Међутим, његови успеси такође су пробудили Помпејеву љубомору, што је довело до распада њиховог политичког савеза у 53. години пре нове ере.
Римски сенат је подржао Помпеја и затражио од Цезара да се одрекне своје војске, што је он одбио да учини. У јануару 49. године пре нове ере, Цезар је повео своје легије преко реке Рубикон из Цисалпинске Галије у Италију, објавивши тако рат против Помпеја и његових снага. Цезар је бележио ране победе у овом грађанском рату; победио је Помпејеву војску у Италији и Шпанији, али је касније био приморан да се повуче у Грчку. У августу 48. године п.н.е док га је Помпејева војска прогонила, Цезар је застао у близини Фарсалуса и поставио је логор на доброј стратешкој локацији. Када су Помпејеве сенаторске снаге поражене од млобројније Цезарову војске, Помпеј је побегао у Египат, где га је убио официр египатског краља.
Цезар је касније постављен за римског конзула и диктатора, али пре него што се настанио у Риму, неколико година је путовао по царству како би учврстио своју владавину. У Рим се вратио 45. године пре Христа, и постао је доживотни диктатор. Као једини римски владар, Цезар је покренуо амбициозне програме реформи унутар царства.
Најдуговечнија од њих била је реформа календара. Његов Јулијански календар је, уз малу измену начињену у 16. веку, и данас у употреби. Планирао је и нова проширења царства у централној Европи и на истоку. У јеку ових великих планова, на њега је извршен атентат 15. марта 44. године пре нове ере.
Група завереника је веровала да ће његова смрт довести до обнове Римске републике. Међутим, резултат „Мартовске иде“ било је урањање Рима у нови циклус грађанских ратова, из којих је, као победник, изашао Октавијан Август, Цезаров унук, први римски цар који је заувек уништио републику.
МАРТОВСКЕ ИДЕ
Мартовске иде је у римском календару био назив за 15. март и на тај дан се у Риму одржавала светковина у част бога Марса која је подразумевала и велику војну параду.
Римљани нису дане у месецу бројали редом већ су их одређивали према појави младог месеца. Први дан у месецу је називан “календе”, а дани када је месец пун “иде”. У пракси, то је био сваки 15. у месецу за март, мај, јул и октобар, а 13. за све остале месеце у римском календару.
Цезарове иде
Ипак, израз “мартовске иде” добио је негативну конотацију по којој се и данас памти тек након што је 15. марта 44. године пре нове ере у Риму убијен цар и војсковођа, Гај Јулије Цезар.
Према Плутарху, пре самог атентата Цезар је од неког видовњака био упозорен да му прети опасност на Мартовске иде, али је то упозорење занемарио. На путу ка Помпејевом театару где ће бити убијен Цезар је, према причи, срео истог мудраца.
– Видиш, Мартовске иде су дошле – подругљиво је добацио Цезар старцу.
– Да, дошле су, али још нису прошле – одговорио му је видовњак.
Сусрет је драматизовао Вилијам Шекспир у својој драми “Јулије Цезар”, одакле потиче и изрека која се одржала до данашњих дана – “Чувај се Мартовских ида!”
Отада израз “Мартовске иде” служи да опише опасност или невољу која прети и која ће се догодити у точно одређеном тренутку.
Кобне “иде”
Случајно или не, тек “мартовске иде” показале су се кобним много пута током забележене историје. На тај дан 1536. султан Сулејман Величанствени је убио свог великог везира и најбољег пријатеља Ибрахим-паше.
Затим, 1917. године баш на данашњи дан је абдицирао Никола II Романов, последњи руски цар, а 1939. Хитлерови нацисти су окупирали Чешку, Словачку и Моравску.
ΙΣΤΟΡΙΑ 
You must be logged in to post a comment.