Галски ратови су се водили од 58. до 51. године пре нове ере. Кр. У њима је Гај Јулије Цезар доказао свој војни геније и успео да освоји огромну територију (данашње Француске и Белгије) и осујети могуће уједињење галских племена у јединствену државу. Тај успех је био кључни фактор у Цезаровом преузимању диктаторске власти у Риму.
Гали (Келти) били су запамћени као један од највећих непријатеља Рима у ранијим фазама његове историје. Римљани су већ од 4. века пре нове ере. водили тешке ратове против Гала који су се населили у северној Италији. Године 387. пре н. е. галски вођа Брен чак је успео да освоји и опљачка Рим, а та епизода је заувек остала урезана у колективну свест Римљана. Ипак, Римљани су успели да избаце Галије из Италије у наредних двеста година.
У народној свести најпознатији сукоб између Римљана и Гала је онај током кога је Гај Јулије Цезар (тада проконзул) водио низ војних похода против неколико галских племена – тзв. Галски ратови, који су трајали од 58. до 51. пре н. е. Иако је војна моћ Гала била готово идентична оној Римљана, унутрашње поделе међу галским племенима на крају су олакшале Цезаров пут до победе. Ови ратови су доказали Цезарово велико познавање војне тактике и омогућили му да касније постане владар Рима. Ратови су се водили на великој територији, са великом жестином и током којих су многи градови и цивилно становништво страдали.
Зашто је дошло до ратова?
За време своје владавине као конзул, Гај Јулије Цезар до 59. пре н. е. нагомилао велики дуг. Углавном због чланства у првом тријумвирату (политички савез Марка Линнеја Краса, Гнеја Помпеја Великог и Гаја Јулија Цезара) успео је да освоји место проконзула над две провинције – Цисалпинском Галијом и Илириком. Када је гувернер Трансалпске Галије изненада умро, ово подручје је такође дато Цезару на власт у периоду од пет година, што је у то време била новина. Цезар је првобитно имао четири ветеранске легије под својом командом: VII., VIII., IX. i X. Тако је под његовом владавином Цезар имао концентрацију моћи до тада невиђену у Римској републици. С обзиром на то да је раније водио многе битке, лично је познавао већину команданата који су га већ изузетно поштовали. Подручје Галије је било веома цивилизовано и богато, а имали су и контакт са римским трговцима. Вреди напоменути да је Цезар испрва вероватно намеравао да покрене поход против Дачана (данашња Румунија), али је случајно уместо тога кренуо у Галију.
Разлог за освајање Галије од Цезара била је сеоба Хелвећана, који су напустили своја насеља између Рајне и Роне и кренули на запад са намером да се населе на обалама Атлантика. Да би стигли тамо, морали су проћи кроз територију римских провинција. Римљани нису заборавили да су Тигурини (једно од четири хелветска племена) превладали њихову војску пре пола века. Хелвећана је било јако много (према Цезаровим проценама око 380.000) и као ратоборни народ представљали су опасност за Нарбонску Галију и везе са Шпанијом.
Цезар је са X легијом и делом војске из Нарбонске Галије учврстио леву обалу Роне како би успорио миграцију Хелвећана и спречио их да пређу реку. У међувремену, Хелвети су добили одобрење од племена Секуанац да пређу њихову територију, што Цезар није могао да спречи, али је остао при својој одлуци да их не пусти, а то је послужило као изговор за оружану интервенцију у Галији. Напустио је своју 10. легију на Рони, преселио се у Цисалпинску Галију и покупио три легије (VII., VIII. и IX) које су биле у близини Аквилеје и формирале две нове легије (XI и XII). Са својим легијама је почетком јула напао подручје на десној обали Соне, које је, према одлуци Сената, био дужан да брани. У исто време, различита галска племена тражила су помоћ у борби и ставила му на располагање 4.000 коњаника.
Цезар је Хелветијцима пожелео добродошлицу на прелазу Саоне, у близини данашњег Тревоука. Прво је уништио један њихов одред на левој обали, а затим прешао на десну обалу како би спречио даљи продор на запад. Хелвети су били приморани да скрену на север, али Цезар их је пратио и победио у бици код Бибракта 58. пре н.е.
Гали или Келти
Израз „Гали“ је римског порекла и односи се на припаднике келтских народа и племена. Келти су првобитно били номадски народ, а неки научници верују да су првобитно живели на подручју данашње јужне Немачке. Током гвозденог доба населили су се у Западној Европи где су постали познати као храбри ратници и вешти коњаници. Важно је напоменути да су такође били познати по својим вештинама обраде метала, и алатима и оружју, као и накитом. Њихов утицај на том подручју оставио је трага на огромном подручју од Пиринејског полуострва до Мале Азије.
Осим тога, Келти су поставили темеље виноградарства у Француској која је и данас позната по одличним винима.
Келтски народи су говорили сличне језике и имали су заједничку религију, чији су свештеници били познати друиди. Они су били моћна класа у келтском друштву, а такође је забележено да су понекад практиковали ритуале који су укључивали жртвовање људи. Келтско друштво у време Верцингеторикса имало је прилично сложену структуру. Војни успех и економска стабилност зависили су од пољопривредне радне снаге и обрнуто, а становништво се делило на три класе: племиће ратнике, друиде и земљораднике. На неки начин, она је била претеча средњовековног феудализма.
Можемо рећи да је највећа слабост Келта била њихова разједињеност, а управо је то омогућило Римљанима да их покоре, следећи стару максиму „Подели (завади) па владај“.
Освајање Галије
Победа у бици код Бибракта учинила је велики корак ка освајању Галије. Главни противник у то време био је Ариовист (вођа германског племена Свева) који је преузео контролу над великим простором са леве стране средњег тока Рајне. Келтска племена Галије затражила су од Цезара помоћ у борби против Немаца, што га је довело у озбиљну дилему. Схватио је да не може стећи положај међу Келтима који би му омогућио да користи богатство земље ако се не ослободи свог немачког ривала. Пораз би значио крај Цезарове каријере у Галији и Риму, а Ариовистус је био снажан противник Цезарове слабе војске.
Такође је морао пронаћи објашњење за рат, с обзиром на то да је Ариовист годину дана раније проглашен за пријатеља и савезника римског народа. Када је пронашао изговор и побринуо се да рат почне, његове трупе је ухватио страх од опасних Немаца. Цезар је био веома љут на новонасталу ситуацију и изјавио је да ће ићи сам са Х Легијом на шта су остали одлучили да га прате. Прво је успео да заузме Весонтио (главни град Секуанс -а који је платио данак Ариовисту), а затим га је победио у долини Рајне. Овом победом, римска власт проширена је све до Рајне, а Цезар се са својом војском вратио у Цисалпинску Галију где је формирао дје нове легије.
У пролеће 57. пре н.е. води осам легија (око 40.000 тешке пешадије), 6.000 коњаника и 4.000 помоћних пешака, и упада у подручје око данашњег Ренс-а где му се супротстављају Белгијанци који су имали мноштво људи (наводно око 300.000). Одбијајући битку на отвореном пољу са толиким снагама, Цезар поставља утврђени логор и чека прави тренутак. Белгијанци нису могли напасти камп нападом и разишли су се својим кућама јер је дошло до неслагања између многих племена око одржавања те велике војске. Ово је такође означило њихов пораз и цела Белгија је убрзо дошла под римску власт без већих борби.
Током 56. пре н.е. долази до сукоба са Венетима који су се побунили против римске власти чим су схватили да Римљани прете њиховом монополу трговине између Галије и Британије. Након што их је војно победио са импровизованом флотом у Киброну, Цезар им се осветио погубивши цео њихов сенат и продавши народ у ропство. То је најстарија поморска битка на Атлантику позната историји. Дозвољавао је Римљанима да контролишу море, па је Цезар такође размишљао о инвазији на Британију, али је дошло до промене јер је у зиму 56/55. пре н.е. појављују се германска племена Узипети и Тенктерани, који су кренули према Цезару са око 430.000 људи и прешли леву обалу Рајне.
У пролеће исте године Цезар је предводио осам легија и 5.000 коњаника и победио их у бици. Римљани 54. пре н.е. у неколико наврата покушабају да нападну Британију, али схвативши да немају довољно средстава и да су дошли до краја својих могућности, Цезар одустаје од тог плана. За то време, било је све веће незадовољство међу поробљеним племенима у Галији због чињенице да су морали да издржавају велику римску војску, а да су истовремено били изложени злостављању римских заповедника. Вођа једног од галских племена, Амбиорик, диже устанак против Римљана. У сукобима је успео да уништи 15 римских кохорти и са око 70.000 војника опсео је римску легију у близини данашњег Шарлроа. Цезар са две легије (око 7.000 пешака и 400 коњаника) прискаче у помоћ опкољеној легији. Амбиорик напушта блокаду и напада Цезара, али без довољно снаге да се сукоби на отвореном пољу, Цезар поставља камп и од њега добија одбрамбену битку.
Устанак под Верцингеториксом (52. пре н.е.)
У зиму 54/53 Цезар је формирао три нове легије у Цисалпинској Галији и пребацио их у Галију. Тако је два пута надокнађивао губитке и сада има десет легија. После неколико мањих сукоби у којима је лако однео победе, Цезар се 52. пре н. е. нашао пред својим највећим изазовом. Устанак се проширио централном Галијом, а предводио га је Верцингеторикс, вођа арвенског племена. У лето 52. пре н.е Верцингеторикс је победио римске легије и изабран је за вођу свих Гала који су се придружили побуни. Цезар окупља своју војску, а Верцингеторикс, свестан да не може добити битку на отвореном пољу, одлучује се за другачију тактику. Са супериорном коњицом и појачаном лаком пешадијомпочео је да опустоши подручја око Римљана и спречи их у снабдевању и комуникацији. Али подручје Галије имало је велики број градова и развијену економију, а борба се морала водити око оних градова које Келти нису могли напустити и уништити.
Захваљујући немачким плаћеницима, Цезар заузима неколико градова и добија мање битке које се тамо воде. Цезар је желео да додатно повећа притисак на побуњена племена и зато је послао Тита Лабијена са четири легије у подручје Карнуканаца и Санонаца, узео је шест легија и кренуо према територији Верцингеторикса. Лабијен заузима спаљени град Лутетиу, али Цезаров напад не успева. Био је то први пораз који је Цезар лично доживео и дао је додатна крила устанку. Ситуација је постала прилично тешка за Римљане, па се чак и гласало за повлачење војске у Нарбонску Галију. Тек у овој ситуацији Цезаров војни геније дошао је до пуног изражаја.
Уместо да се повуче и препусти Галију њеној судбини, Цезар одлучује да изведе контранапад и порази Верцингеторикса у бици код данашњег Диона код Арманкона. Тада галски вођа прави своју фаталну грешку која ће га коштати рата. Уместо да настави са брзим маневрима или да иде у сусрет својим помоћним трупама, одлучио је да се затвори у тврђаву Алесиа. Цезар је искористио прилику и поставио два прстена својих снага око утврђења. Први је спречио Гале да напусти град, док је други спречио појачање да се пробије до Верцингеторикса. Пошто неко време нису успевали да се пробију до града, Гали су се убрзо повукли, оставивши своју изгладнелу и измучену браћу у Алесији својој судбини. Крајем септембра 52. пре н. е, Верцингеторикс се предао и отпор Гала је сломљен. Његов пораз значио је и политички крај Келта на континенту. Следеће године последњи отпор побуњеника је угушен, чиме су окончани Галски ратови. Римљани су победили захваљујући бољој дисциплини, организацији, техници и тактици, Цезаровој енергији и таленту.
Треба рећи да је основа пораза била галска неслога и незадовољство народа сопственом олигархијом. Да су којим случајем успели да се уједине и заједно одупиру током дужег временског периода, врло вероватно би успели и да победе. Верцингеторикс је касније одведен у Рим као ратни плен и након учешћа у Цезаровом тријумфу јавно је погубљен. Цезарова победа била је толико темељна да у Галији није било више великих устанка, чак ни током грађанског рата који је уследио већ 49. пре н.е.
Верцингеторикс
Верцингеторикс (рођен 75. пре н.е. ,умро 46. пре н.е.) био је вођа галског племена Арвенијана и организатор једне од највећих побуна против римске државе. Његово име вероватно потиче од келтских слогова „вер“ (изнад, изнад, супериорно), „цингето“ (ратник) и „рик“ (краљ) – отуда „велики краљ ратника“ или „краљ великих ратника“. Рођен је у угледној племићкој породици која је вероватно настала у околини данашњег града Аувергнија (названог по племену Верцингеторик) у централној Галији. Његов отац је био Келтило , који ће постати краљ и ујединити галска племена. Због тога су Келтила вероватно убили његови ривали.
Године 52. пре н.е. Верцингеторикс је изабран за краља Арвењана и стајао је на челу побуњених племена – тако је ироничном игром судбине постигао оно што његов отац није успео. Након пораза код Новиодунум Битургиума, Верцингеторикс је почео користити герилске тактике, нападајући Цезарове водове и водећи окршаје на терену неприкладном за тешко опремљене Римљане. Након што је одбио напад Цезарових легионара на тврђаву Герговиа, Верцингеторикс је предводио општи напад на Римљане који се ипак завршио неуспехом. Римљани су поразили остатак Верцингеториксове војске код тврђаве Алесиа и одвели Верцингеторикса у Рим у ланцима. Тамо је убијен 46. пре н.е.
У својим мемоарима Цезар са поштовањем описује Верцингеторикса, истичући његову храброст и сналажљивост. Занимљиво је да је галски вођа много векова касније постао нека врста симбола француског национализма.
Гај Јулије Цезар
Био је најпознатији римски државник и велики војсковођа, политичар и писац. Рођен је у патрицијској породици породице Јулиан која је тврдила да води порекло од Илуса, сина легендарног тројанског принца Енеје. Упркос његовој познатој лози, његова породица није била превише политички утицајна.
Оца је изгубио са 16 година, а за то време дошло је до сукоба између његовог ујака Гаја Марије и Луција Корнелија Суле. Након што је Сула победио, Цезар није био наклоњен новом режиму и напустио је Рим, придружио се војсци и учествовао у разним војним походима. Након Сулине смрти (78. пре н.е.), Цезар се вратио у Рим и радио као правни саветник. Убрзо су на путу преко Егејског мора гусари отели Цезара и затражили откупнину. Током свог заточеништва он је све време био надмоћан и чак је саветовао гусарима да захтевају откупнину од 50 талената уместо првобитних 20. Откупнина је плаћена, а Цезар је одмах по пуштању послао римску флоту, заробио гусаре и недуго затим наредио да се разапну на крст.
Као вешт и способан политичар, Цезар је стално напредовао у државној служби и убрзо постао један од најмоћнијих људи у Римском царству. То је 60. године пре нове ере довело је до његовог учешћа у првом тријумвирату (са Красом и Гнејем Помпејем). Током своје владавине позајмљивао је новац, што га је на неки начин увело у дугове и навело да учествује у Галским ратовима.
Након завршетка ратова, Цезар је позван у Рим јер му је истекао мандат, али је по повратку започео грађански рат и, иако је имао мању војску, изашао је као победник. Битка код Фарсала показала се кључном, 48. пре н. е. где је Цезар победио Помпејеву двоструко већу војску. Видевши да римски империјалистички систем полако губи контролу над својим освојеним територијама, Цезар је донео нови устав и дао себи све већа овлашћења, што је довело до диктатуре (иако је одбио да формално преузме власт као цар). Убијен је марта (15. марта) 44. пре н.е., Када је ушао у сенат када је избоден 23 пута, а према предању, његове последње речи биле су Etiam tu, mi fili Bruti!! (На латинском значи „Зар и ти, сине мој Бруте!“), Али многи научници оспоравају аутентичност тог цитата.
Галски ратови
Дело колоквијално познато као „Галски ратови“ (лат. Commentarii de Bello Gallico – „Коментари о галским ратовима“) мемоарског је карактера и описује Цезарове походе у Галију, Алпе, Немачку и Британију од 58. до 51. пре нове ере. Осим тога, књига садржи основне податке о Галији и њеној историји, као и етнографске податке у виду описа неких галских и германских племена, њихових обичаја и вере, па нам је једини једини извор у животу ових народа у 1. веку пре нове ере.
Дело се првобитно састојало од седам књига (свака од 5.000 – 15.000 речи) и обухвата период од римске борбе против галског племена Хелвећана и закључно са поразом Верцингеторикса. Касније је допуњена осмом књигом Аула Хирција, Цезаровог легата у Галији и на другим експедицијама.
Важно је истаћи да је дело имало и политичку улогу. Наиме, Цезарови непријатељи у Сенату сумњали су у његове намере након што се вратио из Галије, па су покренули кампању да му наруше углед. Цезар је стога хтео да то искористи да објасни зашто је кренуо у освајање тако велике територије и задобио наклоност плебејаца и плебејских трибуна. „Галски ратови“ омогућили су Цезару да заобиђе уобичајене комуникационе канале који су нормално пролазили кроз Сенат.
ΙΣΤΟΡΙΑ 
You must be logged in to post a comment.